Један ради, а троје издржава

У једној викендици у околини Београда распламсала се ових дана жучна расправа због најаве да ће октобарске повишице пензија и плата запослених у јавном сектору бити ниже него што закон предвиђа, јер држава нема пара. Две куме, од којих је једна пензионерка, а друга ради у државној администрацији поподневну кафу једна другој су загорчале извештајима са пијаце. Како је све скупо, како ће због суше храна додатно поскупети, а оне ионако већ састављају крај с крајем. Слушао их је из прикрајка муж једне од њих две. Слушао и завидео. Запослен је код приватника, плата му је смањена, газда повишицу не спомиње пет година, а уз све то свакодневно одлази на посао са страхом да ће добити отказ.

Иако ова сцена не одражава слику наше земље и не може да се преслика баш на сваки комшилук у њој се јасно види разлика између оних којима је држава послодавац и оних који раде код приватника. Према расположивим званичним подацима, ухлебљење је у приватном сектору нашло око милион запослених. Они издржавају око 455.000 запослених у јавном сектору и још око 150.000 оних који раде у јавним предузећима, затим око 1.600.000 пензионера, 755.000 незапослених и још 700.000 сиромашних грађана Србије. То значи да један запослени у приватном сектору зарађује за још троје. Односно, да на његову плату држава мора да назида толике порезе да би све остале, преко његове грбаче, могла да плати. Међутим, не стварају ни сви који раде код приватника нову вредност, већ добар део њих ради у услужном сектору. У Србији данас, према неким подацима, ради свега 330.000 индустријских радника. Ако би се они ставили на један тас ваге, са друге стране било би десет пута више људи. И ту није крај диспропорцијама. Према подацима Међународног монетарног фонда, они који имају ту срећу да им је држава послодавац имају и за 40 одсто веће плате од оних који су посао нашли код приватника. Уз све то они су поднели и највећи терет кризе. Око 400.000 људи, међу њима су и они који су радили на црно, током ове кризе остало је без посла. Свега 5.000 њих било је запослено у јавном сектору. Плате у државној администрацији су и двоструко више од БДП-а по становнику. Божидар Ђелић, високи функционер Демократске странке, једном приликом непосредно после избора рекао је да се Срби више не деле по томе да ли су за Косово или Европу. Према његовим речима, постоје две Србије. Једну чине они којима је држава послодавац, а другу они који раде код приватника.

Судећи према мерама нове владе, јаз између ове две Србије наставиће да се повећава. Јер они који месечне приходе добијају из буџета у октобру ће добити скромне повишице, плате и пензије неће бити замрзнуте, отпуштања неће бити док траје криза, а најсиромашнијим пензионерима биће исплаћена тринаеста пензија.

Због свега тога Милан Кнежевић, потпредседник Асоцијације малих и средњих предузећа, ове потезе описује речима „нове мере, старе намере”.

– Најављено повећање ПДВ-а највише ће погодити привреду и грађане. Уместо свеобухватне пореске реформе која би мало растеретила послодавце и смањила порезе на зараде стално се повећавају намети на потрошњу. Значи, поново се преко леђа полумртве привреде издржавају свете краве. Држава стално брине о једном делу грађана, док ове друге оставља на цедилу – каже Кнежевић и додаје да запослени код приватника, у страху од губитка посла, не смеју ни да кукају.

Према подацима Фискалног савета, учешће јавних расхода за плате је у Србији и пре кризе било више од свих транзиционих држава чланица ЕУ. Расходи за плате чинили су скоро 13 одсто бруто домаћег производа, односно свега што привреда створи за годину дана. Просек код нових чланица ЕУ износи око 10 одсто. Главни узрок превисоког учешћа јавних расхода за плате у БДП-у је висок ниво зарада у сектору државе, које су за 39,6 одсто веће него у привреди, оцењују у свом последњем извештају.

Државни сектор чини близу 100.000 запослених у администрацији на централном и локалном нивоу, близу 90.000 запослених у јавној безбедности, близу 20.000 запослених у правосуђу, као и око 230.000 запослених у јавним службама образовања, здравства, културе и социјалне заштите. Такође, важно је напоменути да податак о 440.000 запослених у сектору државе не укључује око 150.000 запослених у јавним предузећима на републичком и локалном нивоу, јер ова предузећа не представљају део државног сектора.

Светска банка је, на пример, у студији препорука „Како урадити мање са више” уочила приличан вишак немедицинског особља у сектору здравства, неоправдано повећање администрације на локалном нивоу у периоду од 2006. до 2008. године, као и велике вишкове запослених у образовању. Нису баш ни у свим државним институцијама запослени прекобројни, па тако у Пореској управи и службама јавне безбедности постоји мањак кадрова.