Тржиште пуно копија

Лауреату "Политикине" награде за најбољи филм на овогодишњем Фесту припала је скулптура румунског уметника Калинесе Илијескуа, коју, за ову прилику, из своје богате колекције поклања београдска галерија "Пале". Скулптура је настала 1993. године и купљена је неколико година касније на аукцији у београдском Народном музеју.

Галерија "Пале" је настала у фебруару 1990. године, а њен власник, Драган Миливојевић, надимак из младости узео је као заштитни знак своје галерије. По струци историчар уметности, по неоствареној амбицији вајар, Драган Миливојевић је ушао у свет галериста по завршетку студија, ту се задржао до данас, а богато искуство пренео је и на свој млађи нараштај који ће га у овом послу ускоро наследити.

– Желео сам да се бавим вајарством, али је вајар Коста Богдановић "крив" за моје усмерење ка историји уметности. У младости су ме чак звали "Пале кесица", јер сам стално уз себе носио кесицу са глином, и у разговору са неким био сам у стању да извајам портрет. Ипак, на моје садашње опредељење утицао је и овај део Београда где се галерија налази и где је позната уметничка колонија, њихови атељеи, све славна имена. У таквом окружењу, још од ране младости, схватао сам да уметничко дело мора да буде и лепо опремљено и на одговарајући начин заштићено. Један професор је говорио да је слика без рама као девојка без фризуре. Као историчар уметности, желео сам да ова галерија има и квалитетан програм, изложбену активност која је 90-их година 20. века и остваривана. Прва изложба била је изложба Марија Маскарелија. Знао сам да уз изложбу мора да се штампа каталог, да буде медијски промовисана... Кренуло је, али касних деведесетих постајало је све теже, гасио се интерес за културу и та активност је полако замрла. Да бисте данас приредили изложбу по свим нормалним стандардима, са коктелом, потребно вам је између 2.500 и 3000 евра, каже Драган Миливојевић.

Прошле године у овој галерији приређена је изложба фотографија Триш Хамилтон. Реч је о Американки која живи у Београду и која је на овим фотографијама показала како она види наш град.

Галерија "Пале" има нарочито богату колекцију актова српских сликара која је била представљена на изложби у холу Политике 2003. године. Међу делима су и слике Милана Коњовића, Ксеније Дивјак, Саве Шумановића, Павла Васића, Ивана Радовића... Када је реч о скулптури, наш саговорник истиче да је увек било слабије интересовање за овај ликовни медиј. Не само због укорењене традиције базиране на наслеђу византијског сликарства, већ и због једноставне чињенице да архитектура овдашњих станова није прилагођена скулптури.

"У свету се праве станови са посебним нишама у зидовима, а код нас људи увек постављају питање где ће ставити неку, чак и мању скулптуру", каже Миливојевић.

Галерија "Пале" прошириће ускоро своју делатност на поље које је код нас још неразвијено, а то је одговарајући транспорт уметничких дела.

– Посебни су услови под којима би требало транспортовати слике, скулптуре. Ми ћемо имати најсавременија специјална возила која користи и Лувр, а која треба да буду адекватно климатизована (температура између 18 и 22 степена Целзијуса). Када се, на пример, уметничка дела извозе у Америку или Аустралију, потребно је чак обавити и антибактериолошку заштиту контејнера у којима се скулптуре превозе, каже Драган Миливојевић.

На питање каква је ситуација на тржишту када је реч о фалсификатима, Драган Миливојевић истиче да је то велики проблем за све колекционаре у Београду. Много је копија, дорађених ствари, много малверзација и метода којима се служе вешти фалсификатори које је понекад заиста тешко открити. Не постоји законска регулатива која би одвојила комерцијално од уметничког дела. Веома су присутни токови црног тржишта.

– Неке цаке смо успели да ухватимо. Моје искуство је дугогодишње, штошта сам научио, а на крају крајева, стални контакт са сликом омогући и неку енергетску размену и напросто вас осећај не превари. Пре две године добили смо једну Лубардину слику и, да бисмо утврдили да ли је заиста оригинал, буквално смо спровели полицијске акције: где је слика стајала, какав је рам, да ли одговара оном из 50-их, 60-их година, како се слика качи... Милић од Мачве је имао специфичан начин потписивања. Реч је о финесама које нису за новине, прича Миливојевић.