Шта је суд стварно пресудио

Никако да се стиша узбуђење које је одлука Међународног суда правде у корист Србије пре десет дана изазвала у домаћим и међународним круговима.
Веома сложено правно образложење пресуде, у спору који је трајао 14 година, а тицао се оптужби за најтеже могуће кривично дело, оставило је веома много простора за различите коментаре, оспоравања, па и ликовања.


Србија је, као што знамо, ослобођена оптужби за геноцид, али је суд проценио да је ипак одговорна, јер "није спречила" злочин у Сребреници (који је у Хашком трибуналу пресуђен као геноцид) и јер није казнила одговорне за тај злочин, односно није изручила Ратка Младића Хагу. "Политика" је о томе обавестила своје читаоце, као и о чињеници да је у образложењу пресуде, чије је читање трајало три сата, председница Розалин Хигинс, између осталог, рекла да Србија "није предузела никакве кораке" и да ништа није учинила да спречи масакр у Сребреници.

Један наш читалац (Славко Живанов, чиновник у државном Координационом одбору за Косово и Метохију) уплашио се да је наш лист таквим извештавањем "обмануо своје читаоце" и у писму пуном инвективе обрушио се прошле среде на главну уредницу листа која, по Живанову, не разуме разлике између правних формулација јер, по њему, "није истина" да је Србија "одговорна, јер није спречила" злочин у Сребреници. Истина је, по њему, нешто сасвим друго: Србија је одговорна, јер "није покушала да спречи" геноцид у Сребреници. Ту "истину" Живанов је пропратио захтевима за оставку, а затим и смену "Смајловићке" како читаоци "Политике" не би и убудуће читали "неистине и полуистине" којима се она "злобно наслађује".

Писмо Живанова не би заслуживало коментар да ове недеље у интервјуу нашем листу професор Радослав Стојановић, главни заступник Србије у спору пред судом у Хагу, није рекао нешто што, с обзиром на његов правни и државни ауторитет, може да унесе додатну забуну код читалаца. Стојановић каже да "за Србију у пресуди стоји, пошто је имала најближе односе са босанским Србима, не да није извршила, него да није покушала да изврши одређене радње, што је лакша формулација".

Да би се ствари јасније сагледале, треба наравно видети шта каже пресуда Међународног суда правде, али при томе најпре се мора имати у виду да пресуде МСП садрже изреку (односно диспозитив, то јест, према терминологији суда, оперативну клаузулу), а садрже и образложење. Пресуда о геноциду је исписана на 171 страни, а изрека на само три стране. Образложење служи за објашњење и оно, наравно. може да буде подлога за разматрања и анализе, али оно што је заправо одлучено, то је оно што садржи изрека. Права и обавезе ствара само и једино изрека. А изрека пресуде Међународног суда правде o овој ствари каже:

Суд "са дванаест гласова према три, налази да је Србија прекршила обавезу спречавања геноцида према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, и то у погледу геноцида који се догодио у Сребреници јула 1995".

То је одлука. Према томе, Србија је ослобођена одговорности за геноцид, али је суд нашао да је одговорна у томе што је "прекршила обавезу спречавања геноцида". Све остало су мисли из образложења. Одлука је то што каже изрека.

У оспоравању "Политикиног" писања о хашкој одлуци Живанову се, на неки начин, овог викенда придружио и Владимир Ђерић, један од саветника нашег тима који је у емисији "Утисак недеље" критиковао наш "водећи лист" зато што смо писали о томе да је Амбасада Србије у Хагу унапред планирала прославу за дан проглашења пресуде. "Попили смо само неколико пића", каже Ђерић који идеју о прослави приписује "Политици", уместо свом заступнику, професору Стојановићу, који је за сарајевски "Дневни аваз" уочи пресуде рекао да је "прослава неизбежна" и да су "на њу сви позвани".

Било је још сличних критика "Политике". У Онлајн публикацији IWPR, чији се билтен бесплатно дели путем интернета, прошле седмице je Александар Рокнић из Београда приметио да се дан после пресуде, из извештавања српских листова није могло закључити да говоре о истој пресуди. "Србија ослобођена оптужби за геноцид", изјавила је "провладина ’Политика’", јавља он читаоцима овог билтена, и додаје: "Док је либерални ’Данас’ прогласио: Србија није невина".

Чудно. У примерку "Данаса" који смо ми прочитали 27. фебруара, на насловној страни крупним словима је писало "Србија није крива за геноцид". Баш као да живимо у истој земљи, и као да пишемо о истој пресуди.

Тако стоје ствари, кад су чињенице у питању. Наравно, ко хоће, слободан је да мисли да је тежи злочин не спречити нешто, него и не покушати да то спречиш. То је слобода мишљења, па макар мишљење не било засновано на чињеницама.

Љиљана Смајловић

-----------------------------------------------------------

Полемика о забрани порицања геноцида

У Србији се после пресуде суда у Хагу отворила жустра полемика, прво о томе треба ли у Скупштини Србије донети декларацију којом би се Београд одредио према злочину у Сребреници, а затим и о томе треба ли донети закон који би кажњавао оне који би да негирају размере сребреничког масакра.

Слични закони, кад је о холокаусту реч, већ постоје у Немачкој, Аустрији, Белгији и још неким европским државама, а код нас се јављају правници и експерти за људска права који мисле да изрицање пресуде Међународног суда правде представља идеалан тренутак да се и код нас стави ван закона побијање геноцида у Сребреници.

У Босни и Херцеговини је Сафет Халиловић, потпредседник Странке за БиХ Хариса Силајџића, дан после пресуде затражио усвајање закона којим би се у целој БиХ кажњавало порицање геноцида у Сребреници.

Наш лист је већ писао и о томе да Немачка настоји да, у оквирима Европске уније, донесе закон који би прописао затвор од три године за оне који поричу пресуде међународних судова о геноциду. Ако би се усвојио такав закон (што је веома мало вероватно, јер се англосаксонске земље жестоко противе таквој идеји, тврдећи да он ограничава слободу мишљења и говора), он би се примењивао и на наше грађане ако постанемо чланица ЕУ. Па чак и ако не постанемо, примењивао би се у случају да се правом говора користимо у некој од земаља ЕУ у којим се такав закон примењује.

Јуче је у "Политици" објављено мишљење сарадника Београдског центра за људска права Игора Бандовића који сматра да и постојећи Закон о јавном информисању санкционише релативизовање историјски утврђених чињеница, а једна од таквих чињеница јесте, каже он, геноцид у Сребреници. Други правници тврде да о томе не може бити ни говора, те да се свакако не може ретроактивно примењивати никаква судска одлука. Ова расправа ће се вероватно тек разбуктати.