Критика нечистог ума

Савремена српска књижевност је, у поређењу са српском књижевношћу двадесетог века, прилично бледуњава. Али није ни приближно толико лоша колико је очајна савремена српска књижевна критика.

Савремена српска политичка пракса гора је од књижевне. Али је српска политичка ,,аналитика”, барем судећи према примеру који ћу да наведем, нешто пристојнија од књижевне критике.

Један лош, али, нажалост, не и најгори српски књижевни критичар, пре извесног времена је одлучио да постане политички аналитичар. И већ на почетку ,,аналитичке” каријере, успео је оно што му током година критичарског рада – а није да се није трудио – за руком пошло није: са неколико реченица се, као неприкосновени фаворит, кандидовао за незавидну титулу аутора најнедотупавније политичке анализе у новијој историји.

Јавно ,,анализујући” једну овдашњу политичку странку, за причу није претерано важно коју, ,,аналитичар” као приоритетна питања на која би ,,иста” морала да одговори истиче: „да ли су републиканци или монархисти”, „да ли су за четнике или за партизане” и „да ли су социјалисти или капиталисти”?!

Што се прве две „дилеме” тиче – мислим да ни владарима из обе српске модерне династије, баш као ни Јосипу Брозу и члановима његовог владарске свите, ни председницима и министрима у краљевској влади у Лондону, ни генералу Дражи Михаиловићу, са члановима његовог штаба – када би којим случајем устали из гроба и у савременој Србији провели не више од неколико дана – не би пало на памет да их ставе на чело листе актуелних политичких приоритета.

О аналитичаревом осећају за реалност – толико.

Трећа наведена „дилема”, међутим, представља истински бисер нечистог ума.

Лакрдија почиње већ на језичком плану, будући да логична алтернатива социјалистима нису капиталисти него поборници капитализма, а капиталистима пролетери, а не социјалисти, па тако историја познаје чињеницу да су неки од твораца социјалистичког учења били власници приличног капитала, док су многи пролетери оставили кости у крвавој одбрани капиталистичког система.

„Аналитичарева” грешка, међутим, није случајна, нити је искључиво израз аљкавости, непромишљености и необразовања. Наговештава она и прекоплоташко лукавство, и провинцијалну рефлексију глобалне, делом вешто, делом невешто пројектоване политичке конфузије, и шта све још не...

„Аналитичар” је, вероватно, хтео да каже како није у реду да руководиоци странке која се представља као странка леве оријентације згрћу богатство, што је, међутим, чисто „аналитичарево” лицемерје, пошто савремена „левица”, за чије идеје се и сам очигледно залаже, не доводи у питање капиталистичке економске односе. Према томе, проблем би представљала оптужба да функционери неке странке богатство стичу на нелегалан начин. А у том случају ништа се не би мењало ни да је у питању „десничарска” странка, пошто закон према незаконитом богаћењу не прави разлику између „социјалиста” и „капиталиста”.

Ако није тако – а „критичар-аналитичар” или не мисли или не сме да каже да јесте – онда се „анализа” своди на то да један левичар на батерије завиди другим левичарима на батерије. Експликација зависти: траљава, бесловесна критика заснована на нетачним и нејасним формулацијама, којима лажни левичар и себи и аудиторијуму покушава да замаже очи. Предмет зависти – волтажа батерија.

Како било, прочитавши критичареву „анализу” и ја сам према политичарима, и то не само онима из „анализоване” странке него „и шире”, као писац осетио тренутну завист. Ако изузмемо овог уљеза из књижевне бранше, њих, ипак, критикују нешто бољи.