Неопходно посебно тело за превенцију наркоманије

Суштина нашег рада је охрабривање младих да се одупру онима који им понуде дрогу. А један зависник у тај свет уводи друге из свог окружења, наркомани стварају хомогене групе, ретко прихватају некога ко није зависник. Један наркоман током своје „каријере” на дрогу навуче још троје. Да би сузбили ово зло, почели смо да се бавимо и превенцијом која је за друштво јевтинија од репресије. Наша циљна група су млади којима још није понуђена дрога, каже Ламбе Ђорејлијевски, шеф Одсека за превенцију наркоманије у Полицијској управи за град Београд, јединог те врсте у Србији.

Овај одсек део је чувеног „Четвртог одељења”, чији припадници су задужени за расветљавање кривичних дела у вези са дрогом. Док једни инспектори воде директну борбу против нарко-мафије, њихове колеге воде подједнако важну битку за младе и њихове породице. Одсек је основан 2006. године, не зато што је то препоручено на основу неког од толико помињаних европских стандарда, већ зато што је међу овим инспекторима препозната потреба да се јасно профилише рад на превенцији како би тражња на илегалном тржишту дроге била што мања. Ђорејлијевски иза себе има искуство наставника, што је од значаја приликом трибина у школама, па и комуникацији са просветним властима. Његови сарадници и он до сада су одржали око 1.200 предавања, па ако је на сваком од њих бар један ученик охрабрен да одбије понуђену дрогу, резултат је и те како вредан.

– Наше друштво требало би више пажње да посвети овом сегменту сузбијања наркоманије. Тим послом би требало да се бави неко мултидисциплинарно тело. Министарство просвете сарађује са нама, али ми радимо само на подручју Београда где би било добро да у градској управи постоји посебна канцеларија која би се бавила превенцијом наркоманије. Центри за социјални рад морали би бити укључени у овај рад – објашњава Ђорејлијевски.

Предавања која одржавају ови инспектори организују се за ученике четвртог и седмог разреда основне школе. Процењено је да је прави тренутак за ту едукацију пред прелазак у старије разреде и касније у тинејџерском узрасту. Седми разред је изабран уместо осмог, јер ученици завршног разреда имају пуно обавеза око мале матуре и избора средње школе па би ова предавања вероватно имала слабији ефекат.

– Одабрали смо тај узраст, при крају основне школе, јер део младих, посебно у рубним подручјима Београда, не упише средњу школу, па бисмо их тако испустили из програма превенције наркоманије. Одлазимо наравно и у средње школе, посебно уочи екскурзија. У два наврата смо спречили одношење дроге на ова путовања. Дешава се да ђаци понесу количину дроге довољну да „одељење проба” – каже Ђорејлијевски истичући да су екскурзије и прославе матуре догађаји када школе морају да одлучно предузму мере на превенцији наркоманије.

Присуство ђака се, у сарадњи са наставницима, оствари, али проблеми настају када треба одржати предавање за родитеље. Иако је већини јасно да је наркоманија један од највећих проблема који може да снађе породицу, одзив је лош.

– Родитељи су заправо најслабија карика у тој причи. Занети каријером, борбом за егзистенцију или једноставно незаинтересовани – слабо се одазивају на предавања. О томе најбоље говори пример из једне школе где се од 500 позваних родитеља, одазвало њих седморо, од чега су двоје уједно и наставници чија деца иду у ту школу – констатује Ђорејлијевски.

Ипак, дешава се да у овај одсек дођу родитељи забринути што су деца почела да им се дрогирају. У самим породицама, што је ваљда одраз менталитета, највише снаге и воље за помоћ деци која су кренула странпутицом показују мајке, док очеви, говори искуство, избегавају да се суоче са овим проблемом. И искуства болнице за лечење зависности, где је у програму лечења пацијента, који је тиме што је постао наркоман показао да нема снаге да се сам одупре дроги, неопходно присуство блиског сродника – у 97 одсто случајева непосредну подршку дају мајке.

Судска пракса је значајна за генералну превенцију, посебно ако су изречене казне ближе законском максимуму и било би добро када би јавност била упозната с тим пресудама са пажњом којом медији испрате тренутак хапшења неких већих нарко-дилера. Правосуђе однедавно спроводи меру опуртунитета, односно онима који су први пут оптужени за поседовање дроге уместо затворске казне изриче се мера обавезног лечења, што је заживело у пракси Првог основног тужилаштва у Београду.

----------------------------------------------

Не постоји „уживање” дроге

Ђорејлијевски сматра да је, из угла превенције, неприхватљиво да се користи термин „уживање” дроге, што асоцира да је реч о нечем пријатном. Иако је СЗО избацила термин „уживање”, у Кривичном законику Србије члан 247 зове се „Омогућавање уживања опојних дрога”. Исто тако није пожељна ни реч наркотик, будући да се ова средства у медицини корите за успављивање.