Сто за љубимца, отоман за газде

Какви све могу да буду животни путеви, показује и прича Маје Мијаловић, мајке двоје деце, својевремено одличног студента и несуђеног биолога. Љубав према шнауцерима увела ју је у једно код нас помало бизарно и потцењено занимање – фризера за кућне љубимце. Маја сређује и улепшава псе за изложбе, за газде, децу, љубавнице, али и за хвалисање.

Родитељи су чупали косу када је крајем осамдесетих решила да се бави овим послом из практичних разлога. Пред важну изложбу није било никога да ошиша и припреми за такмичење њену женку шнауцера. Повела је на ливаду пса тешког 50 килограма, без трунке искуства, да би после вишечасовног рвања, падања у блато, вике, муке и грдње одустала. Маја је схватила да тај посао захтева припрему, знање, искуство, вештину, алат, простор и гомилу помагала, а није чак имала појма ни где да их набави.

Систематична и озбиљна, у оно доба кризе почетком деведесетих уместо да пође у Италију и за две хиљаде марака купи гардеробу, како су је саветовали, отишла је на светску изложбу у Немачку. Запањила се колико су мајстори улепшавања паса цењени; видела је да на победничким постољима стоје уз одгајиваче стичући велику славу и, за наше прилике, право богатство. Три дана је по штандовима посећивала демонстрације шишања паса, покуповала ревије, касете, књиге, алат и помагала.

Њено стасавање у познатог фризера за кућне љубимце убрзале су управо те кризне године. Прво је вежбала на авлијанерима из комшилука, потом су пријатељи и кумови организовали роштиљ и дружења, а Маја је сређивала њихове кућне љубимце. Није се обазирала на подсмех околине када је у друштву откривала чиме се бави јер су холивудски филмови створили погрешну слику о овом послу у нашој средини. Јер, услови, зараде и утицај у кинолошком свету какав у иностранству имају познати уметници овог посла нису могући код нас.

Ипак, одгајивачи паса све више мајсторима поверавају своје љубимце пред изложбе јер добри фризери могу да истакну предности, али и да сакрију мане. Често ни искусне судије не могу да открију видљиве "фалинке" у изгледу пса који је Маја "замаскирала".

Каже да је њен "салон" прво место трач партија Београда, исповедаоница власника, али и њихових породица. Када би уза сто за шишање додала један отоман као код психијатра, морала би да ради 24 часа дневно. За време шишања сазна већину породичних тајни, добро скривених осећања, иако јој то није нимало жеља. Многи се куну да долазе више због "шољице разговора" него због улепшавања својих љубимаца.

У 20 година праксе било је свега. Непланираних сусрета мужева и жена који су одвојено, са љубавницима, долазили да фризирају псе; естрадних звезда које су, преко љубимаца, покушавале да приватни порочни живот реше изван гламура рефлектора и јавне сцене. За сваког је Маја имала разумевања, па и за контроверзне бизнисмене који доносе на шишање пудлице својих девојака око поноћи да се не би сазнало. Један, рецимо, читаво поподне није дозвољавао Маји да почне шишање пса претећи да ће да припуца из пиштоља.