Sto za ljubimca, otoman za gazde

Kakvi sve mogu da budu životni putevi, pokazuje i priča Maje Mijalović, majke dvoje dece, svojevremeno odličnog studenta i nesuđenog biologa. Ljubav prema šnaucerima uvela ju je u jedno kod nas pomalo bizarno i potcenjeno zanimanje – frizera za kućne ljubimce. Maja sređuje i ulepšava pse za izložbe, za gazde, decu, ljubavnice, ali i za hvalisanje.

Roditelji su čupali kosu kada je krajem osamdesetih rešila da se bavi ovim poslom iz praktičnih razloga. Pred važnu izložbu nije bilo nikoga da ošiša i pripremi za takmičenje njenu ženku šnaucera. Povela je na livadu psa teškog 50 kilograma, bez trunke iskustva, da bi posle višečasovnog rvanja, padanja u blato, vike, muke i grdnje odustala. Maja je shvatila da taj posao zahteva pripremu, znanje, iskustvo, veštinu, alat, prostor i gomilu pomagala, a nije čak imala pojma ni gde da ih nabavi.

Sistematična i ozbiljna, u ono doba krize početkom devedesetih umesto da pođe u Italiju i za dve hiljade maraka kupi garderobu, kako su je savetovali, otišla je na svetsku izložbu u Nemačku. Zapanjila se koliko su majstori ulepšavanja pasa cenjeni; videla je da na pobedničkim postoljima stoje uz odgajivače stičući veliku slavu i, za naše prilike, pravo bogatstvo. Tri dana je po štandovima posećivala demonstracije šišanja pasa, pokupovala revije, kasete, knjige, alat i pomagala.

Njeno stasavanje u poznatog frizera za kućne ljubimce ubrzale su upravo te krizne godine. Prvo je vežbala na avlijanerima iz komšiluka, potom su prijatelji i kumovi organizovali roštilj i druženja, a Maja je sređivala njihove kućne ljubimce. Nije se obazirala na podsmeh okoline kada je u društvu otkrivala čime se bavi jer su holivudski filmovi stvorili pogrešnu sliku o ovom poslu u našoj sredini. Jer, uslovi, zarade i uticaj u kinološkom svetu kakav u inostranstvu imaju poznati umetnici ovog posla nisu mogući kod nas.

Ipak, odgajivači pasa sve više majstorima poveravaju svoje ljubimce pred izložbe jer dobri frizeri mogu da istaknu prednosti, ali i da sakriju mane. Često ni iskusne sudije ne mogu da otkriju vidljive "falinke" u izgledu psa koji je Maja "zamaskirala".

Kaže da je njen "salon" prvo mesto trač partija Beograda, ispovedaonica vlasnika, ali i njihovih porodica. Kada bi uza sto za šišanje dodala jedan otoman kao kod psihijatra, morala bi da radi 24 časa dnevno. Za vreme šišanja sazna većinu porodičnih tajni, dobro skrivenih osećanja, iako joj to nije nimalo želja. Mnogi se kunu da dolaze više zbog "šoljice razgovora" nego zbog ulepšavanja svojih ljubimaca.

U 20 godina prakse bilo je svega. Neplaniranih susreta muževa i žena koji su odvojeno, sa ljubavnicima, dolazili da friziraju pse; estradnih zvezda koje su, preko ljubimaca, pokušavale da privatni poročni život reše izvan glamura reflektora i javne scene. Za svakog je Maja imala razumevanja, pa i za kontroverzne biznismene koji donose na šišanje pudlice svojih devojaka oko ponoći da se ne bi saznalo. Jedan, recimo, čitavo popodne nije dozvoljavao Maji da počne šišanje psa preteći da će da pripuca iz pištolja.