Vasko Popa – pesnik i alhemičar

Pesma je forma sastavljena od reči, slogova, rečenica i pauza među njima. Svaka reč i svaki glas imaju svoje značenje kao simboli. Međutim, pored simboličkog značenja, oni poseduju i neku skrivenu energiju – ne samo zvuka kao muzičke logike, već i nečega što bismo mogli nazvati „pesmom u pesmi”, skrivenim kodom koji deluje utoliko snažnije ukoliko je pesma ispunjena umetničkim nabojem i potencijalom.

Struktura poetskog bića, sadržana u strukturi reči kao osnovne građe, može pokrenuti um čitaoca ne samo ka doživljaju, već i ka mnogo dubljem promišljanju. Takva iskustva toliko su dragocena da se ponekad iznosi pretpostavka kako bi, prema pojedinim teorijama epigenetike, mogla biti simbolično shvaćena kao dar koji se prenosi budućim generacijama. U tom smislu umetnost postaje mehanizam davanja, oplemenjivanja i neprekidnog usavršavanja čoveka.

Pre pedeset godina crtao sam portrete za ediciju „KOVA – Crveno sazvežđe”. Vasko Popa insistirao je na što slobodnijem, ekspresivnijem crtežu, nalik kaligrafiji. Tada sam saznao da poseduje bogatu kolekciju knjiga o alhemiji. To me je navelo da razmišljam o vezi između alhemičara i pesnika.

Daroviti alhemičar ne oslanja se samo na spoljašnja svojstva supstanci – njihov ukus, miris, boju ili težinu – već nastoji da spozna njihovu unutrašnju strukturu i tako uspešnije izvodi hemijske reakcije. Slično tome, pesnik u sopstvenom duhu, kao u svojevrsnoj retorti, meša i ispituje glasove, slogove, reči, rečenice i pauze. Jedini instrumenti kojima raspolaže jesu njegova intuicija, samopercepcija i osećaj za logiku i dinamiku poetike, kao i sposobnost da prepozna reakcije koje pesma izaziva u njemu i u čitaocu.

Vasko Popa je kao pesnik postigao gotovo sve što se moglo postići – bio je cenjen i hvaljen, ali nije želeo da kupuje priznanja odričući se svojih uverenja. Kada umetnik dostigne vrhunac, prirodno počinje da se pita: koliko je on služio poeziji, a koliko je poezija koristila njega kao svoje sredstvo.

Umetnik poseduje izuzetnu sposobnost da barata rečima, tonovima, bojama i drugim sredstvima izraza, iako ne zna u potpunosti kakve procese oni pokreću u ljudskom umu. Taj mehanizam i dalje ostaje delimično nedostupan naučnom objašnjenju, ali je njegovo dejstvo očigledno – pesnici stvaraju, ljudi čitaju i menjaju se.

U jednom trenutku daroviti umetnik može da oseti da je postao sredstvo neke više misije ili volje. Zato pesnik nastoji da objektivno sagleda mehanizme poetskog stvaranja kojima je posvetio život. Vasko Popa sve više skraćuje pesme i stihove, redukuje pesničku građu i teži sažetosti, pokušavajući da dostigne ono duhovno stanje nalik molitvi – krajnju poniznost, skrušenost i iščekivanje milosti koja se retko ukazuje, ali ponekad u pesmu unese zrno milosti i istinske umetnosti.

Tomislav Suhecki,

slikar