Како до доброг директора

Да је квалитетан кадар тешко наћи, свакидашња је јадиковка српских послодаваца. Али, да је у Србији, где сви мисле да су богом дани за топ позиције, од селектора до шефа државе, тешко наћи квалитетног директора, није досад било препознато као камен спотицања.

Доласком страног новца, јавила се потреба да се исти заштити од ризика. На жалост по нас, пречице су преовладале, па се страни партнери од пропасти штите тако што доводе људе из својих земаља, менаџере којима могу да верују.

Зато овдашњи топ менаџмент, окупљен око Српске асоцијације менаџера, петком по подне – расправља: да ли се добар директор рађа, или се ствара? Шта је уопште добар директор и које га особине красе? Да ли странци доводе своје јер нас не познају добро, или зато што нам не верују? Можда зато што право тржиште још не постоји? Или наши руководиоци, просто, не долазе до изражаја?

– Нема добрих директора јер нису имали где да буду створени! Као што ми не верујемо једни другима, тако ни странци не верују нама и већину кључних позиција заузимају странци. Такође, непотизам испред професионалности је наш усуд: супруге, комшије, јатаци из партија, они држе кључне позиције – тврди Златко Шћепановић, директор Металке Мајур.

Уз то, интересне групе спутавају и саплићу менаџере у Србији, чуло се прошлог петка. Погубно је што те групе често успевају да реализују циљеве. Резултат: штрајк или смена са политичким конотацијама.

Позитивних примера, ипак, има.

– Таленат је увек предност, али бити директор је и нешто што се учи. Код нас је директор набавке девојка која је дошла да кува кафу. Звучи невероватно, али један од мојих најближих сарадника је био професионални шахиста који никад ништа није продао до пре седам или осам година, а сад је направио промет од 70 милиона евра. Човека који води лабораторију нашао сам на Дунав станици. Директор спољне трговине такође је носио џакове. Некоме окачите златну значку на ревер, али он и даље нема утицаја, док другоме не дате ништа, а он проактивно шири позитивну енергију и мења ствари. Тако настају најбољи директори, они са високом емоционалном интелигенцијом. Нико више не може да приушти себи негативну селекцију! – каже Слободан Вучићевић, сувласник и директор Гранд кафе и Дроге Колинска.

– Менаџери су оно што Србију вуче напред, политика је задњи вагон. Ја, заиста, осећам искрено дивљење према сваком ко се једног јутра пробуди и реши да напусти удобан чиновнички посао у јавном предузећу и постане предузетник, и то треба вредновати – рекао је Слободан Милосављевић, председник Привредне коморе Србије.

Вибрирају ли уши од тога да би онај ко ове године запосли највише људи у Србији могао да буде одликован највишим државним орденом, и пореским олакшицама и подстицајима сваке врсте?

Да ли је Србија заиста спремна да у своју стратегију уврсти образовање и обуку за врхунске кадрове и тиме прејудицира, зашто да не, и припадајуће врхунске пословне резултате?