Умеће калиграфије

Предавање нашег познатог калиграфа Александра Додига, одржано у суботу у галерији "Прогрес" у Београду, подсетило је на стара времена. Број посетилаца изненадио је чак и организатора, па је сам Додиг доносио столице из оставе. Многи знатижељници са степеништа су слушали причу угледног мајстора краснописа.

Александар Додиг је један од утемељивача ћириличне калиграфије као примењене уметности. У зборнику од 120 калиграфа из целог света, штампаном у Лондону 1986. године, налази се и један његов рад.

Калиграфија је изабрала Александра Додига док није ни слутио да ће му то бити животни позив. Када се запослио у Средњој уметничкој школи у Новом Саду био је пети наставник графике. Понуђено му је место предавача писма и, није било друге, остатак радног века провео је у просвети.

Како изгледа опстати четири деценије у уметности коју све више потискују модерне технологије?

– Морам да признам да је у прошлим временима, ипак, постојала већа брига за уметнике. Добијали смо атељеа, имали смо неки друштвени статус. Данас је другачије, више нико не брине ни о чему, потпуно сте препуштени сами себи. Ретко ко живи од своје уметности. Данашњи калиграфи су, углавном, наставници. Ја сам каријеру провео као наставник лепог писања у школи, и као редовни професор Факултета примењених уметности и дизајна. Тај позив ми је пружао за хлеб и млеко, а калиграфија је задовољство.

Цивилизације попут кинеске и јапанске чувају умеће лепог писања хиљадама година, а врло дугу традицију бележи и наша историја. На српским дворовима писари или дијаци били су од непроцењиве важности. Народни певач опевао је и Краљевића Марка како "књигу пише". Калиграфија је била негована све до Другог светског рата када је потискују куцаће машине.

"Политика" и ћирилица

Послератно време, каже Александар Додиг, нарочито није симпатисало наше главно писмо. "Једино је ’Политика’ стално чувала ћирилицу и недавно је врло лепо обновила ћирилични фонт", истакао је Додиг издвојивши аутора фонта Јовицу Вељовића међу најталентованије калиграфе данас.

Разнобојни папири исписани словима различитих писама, облика и ритма потпуно су прекрили зидове галерије "Прогрес". На који начин боја доприноси доживљају калиграфске слике?

– Црно слово на белој хартији је најпоузданији показатељ калиграфског умећа. Ту се види како је слово обликовано, који је ритам, размак међу словима, белина. Ипак, кад се нешто направи на живим бојама, добија се и сликарски квалитет.

Библијски цитати, латинске пословице, стихови славних песника чине део Додигових калиграфија. Да ли је икада дошао у искушење да запише сопствену мисао?

– Да, то је долазило у таласима. Написао сам нешто што сам назвао џиновски запис, а настајало је на седницама у школама на којима сам седео по неколико сати. Ту се свашта прича, ја сам у последњим редовима писао поједине речи које ми дођу до уха. То је као ток свести, пишете шта вам падне на памет.

Где калиграфи налазе мотиве и инспирацију за рад?

– Свуда. Текстове годинама скупљам, читам и бележим. И дан-данас док читам новине означавам оловком згодне делове. Имам толико папира да бих могао још један век да пишем, каже Додиг, и у шали додаје: "Надам се још барем десет-двадесет година".