Сена, Темза и тајкуни

Французи и Енглези никад нису пронашли заједнички језик. Чак и кад тврде да знају језик суседа преко Ламанша, боље да Енглез не покушава да говори француски у Паризу. Саговорница Парижанка ће се потрудити да му одговори на енглеском. А то је сигуран рецепт за бесконачне неспоразуме.

У свету пођеднако обожавани торњеви Биг Бен и Ајфелова кула откуцавају своје време у сасвим другом ритму, а уздижу се у висине на супротном логичком и филозофском принципу.

Неки тврде да је јаз између Гала и Англосаксонаца продубљен различитим поимањем две од три речи из слогана Француске револуције. И стремљење ка „слободи” и „једнакости” Англосаксонци и Французи схватају озбиљно. Сукоби настају кад ова два револуционарна зова треба да се избалансирају.

Француско срце закуца јаче тек када се уз слободу привеже солидарност, они државу виде као заштитницу и гарант пођеднаких економских шанси. Американци, како у једној од најновијих колумни тврди Роџер Коен, спољнополитички уредник „Њујорк тајмса”, сматрају је за грабљивицу која отимањем плена угрожава слободу грађана и пре свега мегапрофита бизнисмена.

Коен, кога се српска јавност сећа по извештавању о ратовима на територији бивше Југославије, у међувремену је свој таленат устремио на председника Француске, социјалисту Франсоа Оланда и његов однос према мегапрофитерима.

Оланд , наиме, у складу са својим предизборним обећањима, као левичар по животном убеђењу, уводи драконски порез од 75 одсто на годишња примања која прелазе границу од милион евра. У питању је мање од један одсто Француза који ће бити оштећени овом мером. Али Оланд сматра да је непристојно живети на тако високој нози, док остали свет више не налази начина ни да се школује, прехрани, лечи…

За многе друге личности са обе стране Ламанша и Атлантика, који своју идеолошку оријентацију повезују с десницом, Оланд пропагира „конфискацију”, обуздава иницијативу, ремети предузетнички дух, укида слободу…

За Коена, Оландова одлука није изненађење, већ је то само одраз „француског свраба” да „декретом успостави једнакост”. Он предвиђа да ни ова као друге фискалне мере које „вређају здрав разум” неће донети резултате и да ће се „циљани грађани” одселити из Француске.

Није неопходно да иду далеко. Дејвид Камерон, британски премијер, обећао је да ће француским тајкунима прострти црвени тепих што су многи већ искористили, па је тако Лондон, по проценама из Париза, постао пети највећи француски град. Они, који не желе да сламају свој језик на Острву, добродошли су на једно од француских говорних подручја: Швајцарској, Белгији, Монаку, Луксембургу.

И пре него што су мегамилионери дошли под лупу француске јавности, многе су се звезде оданде иселиле: плавооки Ален Делон је држављанин Швајцарске, Џони Холидеј дугује француским порезницима 9 милиона евра…

Чини се ипак да је Француска решила да заувек раскрсти са стилом Николе Саркозија, кога је , свргнула с власти, баш зато што је био „председник богатих Француза” и што је нападно звецкао „ролексима”, златом и дијамантима.

То је, према анализама, основни разлог што су Французи изабрали „нормалног председника”. Борби да се богаташи натерају да покажу свој патриотизам, умере у бахатом приказивању свог блага и обуздају мегаломанско поимање тајкунске слободе, велики допринос дао је независни сатирични часопис „Оковани патак”.

Јединствене париске новине које на својих четири листа не налазе места за голишаву џет сет културу, нити објављују рекламе, обезбедиле су себи тираж од пола милиона примерака, ексклузивним текстовима о корупцији и злоупотреби власти у државном врху. Овога лета објављују додатак Досије о свету богатих, уз мноштво духовитих карикатура.

Новинари „Канар Еншенеа” тврде да егзодус француских тајкуна неће бити масован. Јер, како наводе, француски порески закони и даље су рупичастији од швајцарског сира, па ће бити врло лако избећи плаћање прекомерних пореза на непристојно велика примања.

„Патак” такође открива хипокризију „патриотских тајкуна” који су после Ворена Бафета у Америци и у Француској упутили јавну петицију и тражили да буду знатније опорезовани. Показало се, како документује недељник, да су неки од четрдесетак потписника искористили период до ступања Оландових закона на снагу да себи обезбеде астрономске бонусе који неће бити „оштећени” преливањем у истањени државни буџет.

Лондон и Париз у једном су слични. За тајкуне из земаља Брика (Бразил, Русија, Индија и Кина), појединих сиромашних афричких и источноевропских држава нема ништа слађе него да се баш на Сени или на Темзи размећу својим лако стеченим милионима.

За тај порив који одликује и српске и балканске тајкуне, постоје многа објашњења. Лондон је, анализарају зналци, правосудни рај, за милијардере.

Ако у Британији потегну судски спор, због тога што се неко усудио да им дирне у тајкунску част и поштење, друга страна одлази готово сигурно у банкрот. Ако одлучи да доказује своју невиност на суду, сигурно пада у банкрот, пре него што јој се пресуди. Слично је и у Паризу.

Светлости Француске и Британије још нису спржиле тајкунске муве из транзиционог европског света. На Темзи и на Сени налазе се и данас најскупљи ресторани, најизвиканији барови, најстарији бутици…

Одмеравају се националне елитистичке снаге. У поређењу с руском, српска елита новопечених богаташа, стационираних у Лондону, још увек је занемарива. Што не значи да неки од потомака наших патриотских снага нису заузели најлуксузнија огњишта у квартовима резервисаним за привилеговане.

Француски „Оковани патак” нема времена да се бави буџетским дефицитима у другим земљама. Париз се одлучио да своје неумерене богаташе ограничи пореским декретима, како то оцењује Коен.

Лондон је, без обзира на разлике са Паризом у поимању једнакости и слободе, неким од својих банкара одузео титулу витеза. Уз опште одобравање јавности, оцењено је да није витешки да порески обвезници спашавају банку, док се директору додељују бонуси од неколико милиона фунти.

Наши тајкуни за почетак би могли да покажу свој патриотизам тако што ће измирити рачуне за воду и струју, осветлити обале Саве Дунава, и претворити их у јавна шеталишта уместо да их узурпирају у своје забране. Још на много тога би морала да их натера држава, ако већ сами не знају како да искажу своју огромну љубав према земљи.

Како се да видети ни у градовима са много више раскошне светлости, мегамилионери нису баш вични када са речи треба да пређу на родољубна дела. Зато је ту држава да их на то натера.