„Олуја” посвађала немачке медије

Криминалистички роман „Олуја” поделио је Немачку пре него што је стигао у књижаре. Његов садржај поларише и међусобни ривалитет четири најпрестижнија листа – дневника „Франкфуртер алгемајне цајтунг”, „Зидојче цајтунг” и „Велт”, као и недељника „Цајт” – тако да, после вишегодишњег „примирја”, прети избијање новог сукоба на својеврсном медијском Олимпу нације.

Варницу сучељавања бацио је есејиста Томас Штајнфелт, уредник фељтонистичке редакције престижног минхенског дневника „Зидојче цајтунг”. (Фељтон је у немачкој новинској пракси збирни назив за жанр есеја и коментара у домену културних збивања, али и критике друштвених и политичких догађања – на граници између књижевности и новинарства.)

У роману који је требало да се појави идуће недеље у књижарама, под псеудонимом Пер Јохансон Штајнфелт је у стилу Агате Кристи „решио” случај замишљеног убиства „истакнутог, али и омраженог” немачког новинара Бертила Цедерблата.

Опис жртве подудара се у детаљима са личношћу и навикама главног уредника „Франкфуртер алгемајне цајтунга” (ФАЦ) Франком Ширмахером. Штавише, и марка ципела жртве у роману је омиљени бренд главног уредника франкфуртског дневника.

„Олуја је изазвала олују”, истичу немачки коментатори, полазећи од претпоставке да наум аутора Штајнфелта није био замишљен као допринос криминалистичком жанру немачке белетристике већ као лични обрачун са главним уредником ФАЦ-а Ширмахером. Сходно тематици, поставља се питање где су границе уметничких, односно ауторских слобода књижевника, а где се отвара питање одговорности, у складу са законом о заштити приватности, чак и ако је реч о фикцији романописца.

Мотиви аутора „Олује”, за сада, нису разјашњени. Претпоставке варирају. Сумња се, најпре, да је реч о врхунцу препирке која траје дуже од деценије. Ширмахер, ривал у надметању за незваничну титулу првог фељтонисте Немачке, доласком на чело редакције оспорио је примат Штајнфелта у франкфуртском ФАЦ-у. Подстакао је „непримерени” одлазак Штајнфелта у минхенски дневник, каже се у уређивачким круговима и франкфуртског и минхенског листа.

Умеренији критичари, ипак, склони су претпоставци да је реч о рекламном потезу аутора Штајнфелта и његовог издавача „Ј. Фишер”. У прилог томе говори чињеница да је роман написан под псеудонимом, да је један примерак недељу дана пред премијеру достављен уреднику културне редакције листа „Велт” – познаваоцу аутора и главног уредника ФАЦ-а.

По откривању „запањујућих паралела у животопису и навикама жртве у роману и „правог” новинара ФАЦ-а, аутор је признао да је аутор који се крије иза псеудонима и да је „неке специфичности” свог ривала приписао – жртви.

Несумњиво, продајно одељење „Фишера” ће се већ почетком идуће недеље похвалити рекордном потражњом. Ипак, обе претпоставке о могућим мотивима враћају точак дискусије на првобитни ниво – отварају питање одговорности, у складу са законом, о заштити приватности, чак и када је реч о фикцији романописца.

Франк Ширмахер, фиктивна „жртва” у роману, прихватио је чињеницу уз смешак. Његове присталице, међутим, захтевају да актери ове афере у новинарско књижевном еснафу буду изведени на оптуженичку клупу. Не само они.

У немачкој јавности је поново отворено питање „литерарног убиства” најпознатијег књижевног критичара послератне Немачке Марсела Рајха Раницког. У роману „Смрт једног критичара” писац Мартин Валзер описао је „егзекуцију” агента пољске државне безбедности, одговорног за патње стотинак „ревизиониста”.

При том је детаље садржаја „позајмио из живота” Рајха Раницког, по пореклу из Пољске: слављени лауреат немачке литературе и почасни професор десетак европских и америчких универзитета је после емиграције у Немачку годинама сарађивао са пољском службом. Задатак му је био да наведе пољске емигранте да се врате у отаџбину, где су, потом, осуђивани на дугогодишње затворске казне. У једном случају, наговорени повратник је осуђен на смрт и – стрељан.

Шта ће актуелне расправе и сучељавања изнети на видело, односно и како би могле да утичу на евентуалне измене у одговарајућим законима, за сада није предвидиво. Извесно је, међутим, да су четири водећа немачка медија заузела позиције које наводе на закључак да предстоји нови, међусобни „рат”.

„Франкфуртер алгемајне” и „Зидојче”, у овом случају ривали, а са друге стране „Велт” и „Цајт” као, како кажу неутрални посматрачи, већ врше припреме за предстојећи обрачун. Жртве би, као што у таквим случајевима бива, могли да буду читаоци. Позната је пракса неприкладног надметања четири дневника, од преотимања најчитанијих „пера” до подметања лажних информација...