Политика је важна за упознавање писца

Наша позната песникиња, књижевница, преводилац и универзитетска професорка Нина Живанчевић, која живи и ради у Паризу, коначно је у Београду објавила свој докторски рад, као студију „Црњански и његов читалац” (издавач „Мали Немо”). Поред исцрпног описа целокупног дела Милоша Црњанског, Нина Живанчевић бави се и валоризацијом тих дела у светлу француске књижевне критике, па и током злокобних деведесетих година 20. века. „Моја књига управо истражује те ’аномалије’ књижевне рецепције, које су ме увек збуњивале, у случају Црњанског, па и неких других аутора. Она се бави управо проблемом озбиљних поремећаја француско-српских односа, то јест прекидом једног тако дугог и великог пријатељства”, каже Нина Живанчевић.

Ова књига имала је дуг пут до коначног изласка, од вашег доктората до издања „Малог Нема”?

Да, у ствари као да је дошло до неког комуникацијског курцшлуса или можда чак неповерења наших издавача према мом научном раду. Када се од свега издвојим и сетим настајања ове књиге на српском, рекла бих да су српски издавачи имали више интереса да објаве ову монографију од француског „Харматана”. А пут је био „обрнут”, јер је књига прво изашла у Паризу 2009, али у нешто измењеном облику. Мислим да је проблем рецепције дела Црњанског у свету занимљивији нама, његовим сународницима, а мање Французима или Енглезима.

У овом свом научном раду наводите да је роман „Сеобе” Милоша Црњанског 1986. године био проглашен књигом године у Француској, а да његова дела заправо нису допрла до француских читалаца ни по бројности превода ни према анализама критичара. Превласт су имали неки други наши писци. Шта је разлог томе?

Можда несрећна судбина ауторова, а можда општа политичка ситуација у периоду кад су његова дела превођена и објављивана у свету. Ми често не размишљамо о политичкој ситуацији када говоримо о уметнику или уметничком делу, али тај моменат је важан за опстанак неке књиге и аутора. Било би смело рећи да је Андрић добио Нобелову награду за књижевност зато што је томе погодовао политички тренутак, можда би било још смелије рећи да је Памук добио ту награду, јер су одређене силе припремале политички улазак Турске у Европску унију, али је засигурно да је роману „Сеобе” поклоњена пажња 1986, јер је политички тренутак био релативно миран и безбедан за Србију. Међутим, чини ми се да не би био проглашен преводом године током деведесетих, то је сасвим сигурно. Касније је Црњански бивао превођен, много боље и стручније него што је то радио Велимир Поповић, који је био судски преводилац, али те књиге превода нису доспевале до француског читаоца. И сам издавач „Л’аж д’ом”, као да је био прокажен, јер Владимира Димитријевића нико у Француској није више волео. У сваком случају, тог политичког тренутка, моје француске колеге као да нису биле свесне, јер су се јако чудили зашто се нисам бавила делом аутора попут Киша, Шћепановића или Булатовића, које су они познавали боље од Андрића и Црњанског, јер су књиге ових првих поменутих биле преведене раније, у неком срећнијем тренутку.

Међутим, анализирате три фазе рецепције дела Црњанског у иностранству?

Да, наравно, тај рецепцијски хоризонт није био једнообразан, чак би ми било занимљиво да га проучавам управо данас, у периоду релативне стабилизације наше политичке ситуације на светском небу, јер ми се овај тренутак чини далеко отворенијим и смиренијим за пријем преведене књиге наших аутора у свету. Деведесете су биле напросто страшне, јер ни у једној француској књижари није био обезбеђен пласман неке наше књиге.

Поред рецепције сваког појединог дела, анализирате и преводе књига Црњанског, које су заправо непреводиве. Негде и критикујете поједине преводе, као у случају „Дневника о Чарнојевићу”?

Управо је то и био део мог истраживачког задатка, који су колеге теоретичари и критичари попут Миливоја Сребра и Бориса Лазића похвалили. Мислим да је прошло време у којем смо се осећали срећнима да се било како преведе и представи књига неког нашег аутора у свету. Данас, са толиким катедрама специјализованим за теорију превођења, квалитет превода мора неминовно да се узме у обзир. Лепо сте приметили да су књиге Црњанског, посебно његова поетска проза – готово непреводиве. У књизи третирам његову прозу као „дуге или продужене песме”, значи овом тешком задатку модернистичке поезије у прози пришли су многи преводиоци више – мање успешно. Можда сам била оштра када сам критиковала Поповићев превод „Сеоба”, који је био тачан али непоетичан и изјавила у књизи да је лепота самог дела исијала као драгуљ кроз тужну и похабану одећу превода. Превод Олге Марковић, која је превела „Дневник о Чарнојевићу”, био је пун материјалних грешака и нетачности. Преводи, пак, Владимира Чејовића и Ан Ренуе, прелепи су, нарочито је на изузетно високом естетском нивоу њихов превод „Љубави у Тоскани”.

Значај дела Црњанског вишеструк је за нашу културу авангарде, а ви посебно анализирате новине његове модернистичке поезије која је мењала жанрове и тиме утицала и на каснији постмодернизам?

Истина, ова анализа и није представљала део задатка мог рецепцијског истраживања, али као за аутора, а пре свега за песникињу, за мене је била незаобилазан део пута, да парафразирам Вирџинију Вулф, „којим сам се упутила и са ког ми не беше повратка”. Можда сам могла да напишем неку другу књигу анализе његовог оригиналног дела које ме је пре свега, подучавало писању. Чини ми се да сам се обрела у истоветној ситуацији у којој се Црњански налазио много година – да говорим стално на страним језицима а да пишем на матерњем, што мења стил, начин говора и писања.

----------------------------------------------

Прича о „српској Шехерезади”

Тренутно пишете роман. Можете ли да нам откријете појединости?

Рукавицу ми је бацила управо неизмерна прозна продукција која говори о стварима које мене суштински интересују, али које она третира на крајње баналан и петпарачки начин. Моје сведочанство је крајње савремено, истовремено древно и романтично, а говори о мом „јањичарском искуству”, о мом сусрету са тим другим, са културом царском и супериорном, која ми је променила живот. И док људи гледају серију о Сулејману Величанственом и његовом двору, учинило ми се важно да испричам причу „српске Шехерезаде”, омамљене њеном суровом блиставошћу, сада када је она завршена и када ми свака њена културолошка тајна и хијероглиф постају јасни и читљиви, као слова наше азбуке. Протагониста ове приче, праунук иранског Насрудина Шаха, у Паризу на почетку овог века не верује у харем и насиље. Као обесправљени изгнаник древног царства, он поседује свест и сећање на традицију и моћну културу из које потиче, а које подразумевају мисију и аристократски кодекс заштите слабијег и потлаченог, у овом случају представника земаља „трећег” и „четвртог света”, чију судбину заглушава звук америчких бомбардера. Љубавна прича која се рађа између њега и жене, обезглављене ратним вихором, претвара се у метафору његове борбе са „последњим бастионом северног дела његове царевине”, који је он спреман да брани до последњег даха филозофском, стратешком и геополитичком акцијом.