Нема више суперзвезда

На питање какав је однос политичара према спорту и да ли се они појављују са спортистима ,,само када ови постижу успехе”, рекао бих да су политичари стално у спорту, а не само на прославама медаља. И то уопште не би било лоше када бисмо имали стратегију развоја спорта. Уосталом, председници најразвијенијих земаља света примају своје спортисте, баве се њиховим проблемима и подржавају их тако да не видим ништа лоше у томе што наши политичари желе да буду уз спорт и спортисте. Код нас је проблем у томе што политичари виде спорт кроз Партизан и Звезду, јер преко својих утицаја државни новац се усмерава на нешто што не функционише онако како би могло и требало. Дешава се да државна предузећа дају већи новац клубовима него националним селекцијама, што директно утиче на односе у тим спортовима и уопште не помаже репрезентативним тимовима.

Држава преко министарства у сарадњи са Олимпијским комитетом Србије треба да дефинише стратегију, а сви заједно да за тренутак виде Партизан и Звезду само као карике у ланцу успеха, а не као полуге за личне промоције, зараде, бизнис планове, консалтинг послове, грађевинске радове и слично. Треба увести и да јавност има увида у зараде, плаћање пореза, приходе и расходе.

Што се положаја ,,тајкуна” у нашем спорту тиче и њихове наводне заинтересованости за имовину клубова, рекао бих да то важи искључиво за фудбал јер остали спортови су финансијски небитни и њихова имовина је занемарљива. Фудбал је својевремено утицао на закон о спорту по коме су спортски клубови имали право да организују коцку (не заборавимо фонто, бинго итд.) и видели смо шта се дешавало. Велики број малих фудбалских клубова и даље има терене на локацијама примамљивим за инвеститоре који би градили стамбено-пословне објекте и ту треба тражити разлог уласка приватника с новцем. Истовремено, не постоји никаква економска оправданост постојања два наша највећа фудбалска стадиона у центру града која се користе максимално 30 дана у години.

Кад је о кошаркашкој организацији реч, она има клупске проблеме које не може да реши јер клубови не желе да се проблеми реше ради сопствених (приватних) интереса. Кошаркашки таленти постају ,,полуфабрикати” ,,без боје, мириса и укуса”, од којих настају добри „роботи”, али нема суперзвезда. Захваљујући Душану Ивковићу били смо на прагу одласка на Олимпијске игре али су нас повреде спречиле да то остваримо. База за успех постоји и неопходно је повући неке стратешке потезе да би се наставило са успесима. Женска кошарка има солидне услове за напредак јер је конкуренција слабија и добром поставком система може се лако доћи и до доброг резултата.

Мислим да није немогуће да имамо и више тимова на олимпијадама у будућности (првенствено мислим на мушку и женску кошарку, као и на женски рукомет). Није немогуће ни доћи до медаља, и то су циљеви којима треба тежити. Такође мислим да је садашња ситуација добра полазна основа и да није уопште звоно за узбуну, већ тренутак за напредак. Мора се дефинисати стратегија клубова који су интегрални део целокупног система свих спортова. Дефинисати финансирање сваког тимског спорта, сходно стратегији и зацртаним циљевима. У колективним спортовима треба добро сагледати модел одбојке. Александар Боричић је тренутно најеминентнији српски спортски функционер јер имати два тима на последње две олимпијаде је фантастичан успех.

Бивши кошаркашки репрезентативац, директор ФИБА за развој кошарке