Nema više superzvezda

Na pitanje kakav je odnos političara prema sportu i da li se oni pojavljuju sa sportistima ,,samo kada ovi postižu uspehe”, rekao bih da su političari stalno u sportu, a ne samo na proslavama medalja. I to uopšte ne bi bilo loše kada bismo imali strategiju razvoja sporta. Uostalom, predsednici najrazvijenijih zemalja sveta primaju svoje sportiste, bave se njihovim problemima i podržavaju ih tako da ne vidim ništa loše u tome što naši političari žele da budu uz sport i sportiste. Kod nas je problem u tome što političari vide sport kroz Partizan i Zvezdu, jer preko svojih uticaja državni novac se usmerava na nešto što ne funkcioniše onako kako bi moglo i trebalo. Dešava se da državna preduzeća daju veći novac klubovima nego nacionalnim selekcijama, što direktno utiče na odnose u tim sportovima i uopšte ne pomaže reprezentativnim timovima.

Država preko ministarstva u saradnji sa Olimpijskim komitetom Srbije treba da definiše strategiju, a svi zajedno da za trenutak vide Partizan i Zvezdu samo kao karike u lancu uspeha, a ne kao poluge za lične promocije, zarade, biznis planove, konsalting poslove, građevinske radove i slično. Treba uvesti i da javnost ima uvida u zarade, plaćanje poreza, prihode i rashode.

Što se položaja ,,tajkuna” u našem sportu tiče i njihove navodne zainteresovanosti za imovinu klubova, rekao bih da to važi isključivo za fudbal jer ostali sportovi su finansijski nebitni i njihova imovina je zanemarljiva. Fudbal je svojevremeno uticao na zakon o sportu po kome su sportski klubovi imali pravo da organizuju kocku (ne zaboravimo fonto, bingo itd.) i videli smo šta se dešavalo. Veliki broj malih fudbalskih klubova i dalje ima terene na lokacijama primamljivim za investitore koji bi gradili stambeno-poslovne objekte i tu treba tražiti razlog ulaska privatnika s novcem. Istovremeno, ne postoji nikakva ekonomska opravdanost postojanja dva naša najveća fudbalska stadiona u centru grada koja se koriste maksimalno 30 dana u godini.

Kad je o košarkaškoj organizaciji reč, ona ima klupske probleme koje ne može da reši jer klubovi ne žele da se problemi reše radi sopstvenih (privatnih) interesa. Košarkaški talenti postaju ,,polufabrikati” ,,bez boje, mirisa i ukusa”, od kojih nastaju dobri „roboti”, ali nema superzvezda. Zahvaljujući Dušanu Ivkoviću bili smo na pragu odlaska na Olimpijske igre ali su nas povrede sprečile da to ostvarimo. Baza za uspeh postoji i neophodno je povući neke strateške poteze da bi se nastavilo sa uspesima. Ženska košarka ima solidne uslove za napredak jer je konkurencija slabija i dobrom postavkom sistema može se lako doći i do dobrog rezultata.

Mislim da nije nemoguće da imamo i više timova na olimpijadama u budućnosti (prvenstveno mislim na mušku i žensku košarku, kao i na ženski rukomet). Nije nemoguće ni doći do medalja, i to su ciljevi kojima treba težiti. Takođe mislim da je sadašnja situacija dobra polazna osnova i da nije uopšte zvono za uzbunu, već trenutak za napredak. Mora se definisati strategija klubova koji su integralni deo celokupnog sistema svih sportova. Definisati finansiranje svakog timskog sporta, shodno strategiji i zacrtanim ciljevima. U kolektivnim sportovima treba dobro sagledati model odbojke. Aleksandar Boričić je trenutno najeminentniji srpski sportski funkcioner jer imati dva tima na poslednje dve olimpijade je fantastičan uspeh.

Bivši košarkaški reprezentativac, direktor FIBA za razvoj košarke