Фудбалска неман из Обедске баре

Пећинци - Проглашени унапред за аутсајдере, фудбалери Доњег Срема се заправо претварају у неман из Обедске баре, која је најпре прогутала ОФК „Београд” на Карабурми, а потом су, у два залогаја, сажвакала Партизан у Новом Саду.

Ова бајка о равничарским Галима који ратују против много надмоћнијег и надобудног београдског фудбалског царства, траје свега два кола. Можда онемоћају већ у следећем колу…Али вреди да мистерија буде истражена: како је једно село од 2.500 душа, познато до сада по Музеју хлеба, произвело лидера фудбалског првенства Србије? Зашто фудбал не сме да се игра у Пећинцима, па играчи Доњег Срема до даљег, гостују и као домаћини, на стадиону Војводине?

– Играмо срцем и зато ћемо бити шампиони. Гинућемо до краја – каже офанзивни везни Жарко Јеличић, који, све до доласка у Пећинце, није нашао фудбалску срећу, већ је печалбарио по Белгији и Словенији. То је, махом, судбина и осталих играча у тиму без звезда, који су, плаћени као локални чиновници у општини, показали да драма није једини српски жанр.

Преподневни тренинг је завршен и момци се расхлађују на базенима локалног бизнисмена и власника ланаца сремских мини-маркета Живорада Пантића Лукија, чија је Група грађана „Луки” део општинске владајуће коалиције.

– Имали смо малу кризу резултата прошле године. Одлучили смо да заједно тугујемо. Отишли смо у кафану на Фрушкој гори, без тренера и руководства и лумповали до зоре. Али, сви смо били на окупу, нико није недостајао. Зато смо успели. Зато што се заједно радујемо и заједно тугујемо – прича капитен Милош Јосимов, једини рођен у општини Пећинци, задња пошта Обреж.

Када је то изговорио, остали играчи су подигли руке и почели да галаме, лупају по води, смеју се… У њима је активирана смеса поноса и беса, која ће тек да експлодира, јер нико од њих није ни на ширем списку селектора Синише Михајловића, нису их никада звали ни Звезда ни Партизан…

У њих је веровао само тренер Богић Богићевић. У Богића су веровали само председник клуба Миленко Ђурђевић, власник истоимене кланице и још један локални привредник – Милан Алексић, потпредседник клуба. Тако је успостављена хијерархија која управља чудом: за четири године, из четврте лиге ушли су у Суперлигу, поставши европски феномен, попут италијанског Кијева, немачког Хофенхајма, бугарског Лудогореца.

Стари београдски фудбалски вук, тренер Богић Богићевић, имењак бившег члана председништва СФРЈ из БиХ, мирно гледа своје момке као синове док уживају у ворхоловских 15 минута славе, јер је његова судбина слична тој деци. Тренирао је Хајдук са Лиона, Бежанију, Инђију, Земун, стекавши славу у малим клубовима, као тренер тегљач који шлепује када се упадне у блато. Није био ничији пион, није имао леђа у замршеним лавиринтима српског фудбала и пазите сада ово: у Србији није могао да упише школу која би му издала лиценцу за вођење прволигашке екипе. Фудбалски труст мозгова проценио је да Богић није талентован, па је отишао на Вогошћу, у Сарајево.

– Нисам прошао у Србији, па су ме прихватили људи из БиХ. Зато сам вечно захвалан Муниру Таловићу из Сарајева – равнодушан је Богић. Смирен је и леден, као да нема трунке емоција, као да га се бајка не дотиче, као да је стотинама километара далеко од Пећинаца.

Да ли размишља о трећем скалпу, Звездином, који би могао да окачи у своју канцеларију? Само кратак осмех, али једва приметан. Лукав, искусан, превејан и одбачен, педесетседмогодишњак, пореклом Чачанин, планира да Доњи Срем доживи судбину бугарског Лудогореца. Ушли су у лигу и одмах узели првенство и куп.

– Ако су они из луде шуме, ми смо из лудог кукурузишта – први пут је опуштен.

Село Пећинци од 2.500 душа, има шећерану коју је, наравно, купио Коле. Има и кланицу, музеј хлеба…Општина Пећинци има огромну индустријску зону у Шимановцима, у коју се усељава и славни „Бош”, има и филмски студио Жељка Митровића. Има „Дон кафу” и једног Микија Ријалитија, из Купинова.

Али, сада су потпуно опијени клубом чији економ и даље суши дресове својих играча на огради стадиона.

– Цео Доњи Срем одлази да их гледа у Нови Сад. Фудбал ме никада није занимао, немам појма каква су правила, али ћу их гледати целе сезоне – каже плавуша Сања.

И председник општине Сава Чојчић је, у маниру Томе и Ивице, а донедавно и Бориса, послао честитку фудбалерима Доњег Срема после победе Партизана. Иако тврди да се фудбал не маже на хлеб, па примат даје индустријализацији, развоју пољопривреде и туризма, Чојчић је, суочен са скромним буџетом општине, пребацио лопту са општинског, на половину терена републичке владе.

Наиме, локална самоуправа нема новац да финансира постављање 3.000 седишта на трибинама, како би Доњи Срем коначно играо утакмице на свом терену.

– Аплицираћемо за средства код министарства за регионални развој и локалну самоуправу, у чијем се саставу налази НИП. Сви се надамо да ће стадион бити готов до пролећа – оптимиста је Чојчић.

Наиме, он је члан УРС-а, министарка Верица Калановић је његова партијска колегиница…И прича се да жена воли фудбал. Крајем јула, владајућа коалиција око ДС-а је смењена и успостављена је локална власт готово идентична републичкој. Чине је УРС, СНС, СПС–ЈС–ПУПС, уз већ поменуту ГГ „Луки”.

Хоће ли то помоћи, хоће ли влада помоћи да се стадион прошири? Хоће ли се велика машинерија српског фудбала сада окренути против Доњег Срема, како би га вратила на прапочетак? Хоће ли Богић Богићевић икада тренирати Звезду или Партизан, или ће постати још један Рајевац, велики свуда, осим у Београду?

Што би казала плавуша Сања, „појма немам”, али је штета да стадион са 750 места, као јуче, по афричкој врућини, зврји празан.

----------------------------------------------

Једини странац – Аустралијанац

У тиму без класичних звезда, једини странац је – Аустралијанац. Бек Метју Бурн, доведен је преко пријатеља клуба, тврди директор клуба Драган Деспотовић. На питање, колико је плаћен, директор каже:

„Глупо је да кажем, смејаћете се. Јако мало”, напомиње Деспотовић и додаје: „Ми само играмо фудбал. Ми нисмо од оних који воле да знају резултате унапред”, смеје се он.