Односи моћи

Нема месеца, а да у новинама не освану наслови у стилу: „Сваки грађанин дугује оволико или онолико хиљада евра”; „Грађани у просеку дугују…”; „Сваки Србин дугује…” итд. Према последњим извештајима сваки становник Србије дугује овога часа 3.498 евра.

Овакви искази, који се чак не стављају ни под наводнике, постали су током последњих година толико учестали да више не стижемо да размишљамо о њима, већ их узимамо здраво за готово као чињенице свакодневног живота. Наравно, уколико бисмо се само на тренутак замислили над њима схватили бисмо сву испразност њиховог садржаја. Елем, сваки грађанин добро зна колико се и где задужио па му о тој ствари јавна информација бесмисленог садржаја није неопходна. Пре ће бити да ова врста „статистике” има неку другу функцију.

Шта је стварна улога оваких „истина” и да ли уопште имају икакво значење у јавном животу тешко је недвосмислено рећи. Можда је, напросто, реч о лењости духа и неспособности економских аналитичара да истраже стварне корене проблема. Ипак, имајући у виду глобални контекст и начин на који се у свету, а посебно у Европи, практикују мере за излаз из кризе вероватно је реч о превентивном анестезирању за резове који у Србији тек предстоје. Наиме, ако у социјалној свести превлада уверење да смо сви дужни, онда се закључак да је потребно да сви враћамо дуг, макар били ускраћени и за елементарне потребе, намеће сам по себи.

На тај начин се припрема сценографија за још једну неправду. Најпре је корист од задуживања неједнако расподељена, а сада се очекује да терет враћања дуга буде равномерно распоређен. Иако се у јавном говору често истиче да је задуженост првенствено последица социјалних давања, обавеза према пензионерима, гломазности јавне управе итд. (у чему несумњиво има истине), подаци неумољиво показују да је већи део укупног дуга везан за пословање приватног сектора.

Из овог угла посматрано, наизглед, бесмислене „статистике” добијају јасну улогу да учине саморазумљивим став према коме је нормално да присвајање буде приватно, а да се трошкови социјализују.

На један другачији, али заправо веома сличан начин подржава се и негује друга врста уверења која, такође, служи одржању постојећих односа моћи. Реч је, наиме, о раширеној пракси да се о злоделима које почине припадници других националности, а посебно Роми, користе заједничке именице. Тако, на пример, веома често се може прочитати: „Роми напали трудницу у трамвају”, „Ром секиром ударио Србина”; „Роми напали девојчицу”, „Хрвати пуцали на Жељка” итд. Колико је овај начин информисања бесмислен лакше је уочити ако би, на пример, уместо наслова: „Тај и тај убио жену и ћерку” или „Малолетни П. П. и Т. Т. силовали суграђанку …” стајало: „Србин убио жену и ћерку”; или „Малолетни Срби силовали суграђанку…”.

У ствари, није неопходно правити мисаоне експерименте ове врсте. Довољно је отићи чак и у неку од развијенијих земаља Европе, па у локалним новинама које прате црне хронике видети исту ствар. Када, на пример, на северу Италије неки Италијан почини злочин увек ће се у информацији о конкретном случају прочитати конкретно име или иницијали, али када исту ствар учини неки Трајан или Пера по правилу се не помињу њихова имена него се каже да су пљачку, или какав други зулум починили Румун(и), Срби(н) итд.

Управо су, последњих деценија, Срби на овакав начин често третирани у страним медијима, што се пренело и у литературу и на филм. Тужно је, међутим, што бесмисленост таквог писања не само да није допринела да таква пракса овде престане, него изгледа служи као оправдање да се на исти начин пише о другима.

Распрострањеност таквог писања упућује на закључак да није реч о случајној нити ефемерној појави, већ да је његова сврха стално одржавање дистанце према „другима”. Такву дистанцу је по потреби лако инструментализовати када дође време да се за незапосленост оптуже имигранти, за кризу еврозоне „лењи јужњаци”, а за све на свету „прљави Цигани” и „болесни педери”.

Наравно, не треба имати илузију да ће се изменити начин на који медији пишу и „информишу”, нити да ће они који се служе оваквом врстом популизма одустати од својих намера, али оно у шта вреди веровати је да ће начин на који људи читају оно што им се сервира постати другачији.

Владимир Вулетић

*Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду