Занимљиво и актуелно

Први пут изведена у Лондону 1956. године, драма "Осврни се у гневу" Џона Озборна антиципирала је групу "гневних младих људи", писаца чије су "драме из кухињског сливника", сменивши доминацију салонских комедија Теренса Ретигана и Ноела Кауарда, тада значиле ренесансу ангажованог писања у Британији. Протагониста Џими Портер је постао заштитни знак индивидуализма и бунтовности, због незадовољства изазваног разочарањем у послератну политику лабуриста који су, типично, насупрот обећаној утопији у младим људима убили све илузије и наде.

Редитељ Борис Лијешевић одлучио се за осавремењивање Озборновог текста (превод Оливера Миленковић), неопходно да би он данас нама битније значио. У представи се то постиже путем редуковања друштвено-политичког аспекта драме, односно фокусирања на проблем међуљудских односа, као и начином игре у појединим наступима Џимија (Игор Ђорђевић) и Клифа (Ненад Стојменовић). Портер се у неколико кључних сцена директно обраћа публици, што је поступак који разбија чврсте границе натурализма текста, укида "четврти зид" и брехтовски се приближава публици. Редитељ укључује и наратора кога представља Клиф. Он гледаоце уводи у причу, коментарише је и закључује, што такође одступа од текста и у функцији је стварања потребне дистанце према ликовима и радњи (делови текста које говори Клиф, као наратор, у Озборновом тексту су дидаскалије).

Осим ових сцена које нарушавају реалистичку базу представе, глумци играју у оквирима психолошког реализма. Ђорђевић енергично обликује лик Џимија, бесног због немогућности да оствари своје потенцијале. Паулина Манов игра његову супругу Алисон која доживљава маркантну трансформацију – од помирљиве и фражилне, до чврсте и одлучне жене. Милена Предић обликује женствену и страствену Хелену, а Миодраг Крстовић пуковника Редфорна, суздржаног и практичног. У битним драмским моментима радње, музичар Иван Алексијевић на сцени свира клавир, јасно извлачећи и акцентујући емотивни ниво представе. Изглед сцене која представља дневну собу у поткровљу одговара основном редитељском концепту, дакле, некој врсти условног реализма, односно реализма који, намерно и функционално, није изведен до краја (сценограф Мина Илић).

Борис Лијешевић је врло успешно представио Озборнову драму, посебно зато што је избор овог текста у начелу чудан; реч је, наиме, о драми која је, ипак, битно везана за контекст у којем се појавила, и друштвени и уметнички. Другим речима, било је логичније изабрати неки од врло бројних драмских текстова из новог таласа британских "гневних писаца" који су обележили деведесете године, а који су нам идејно и формално знатно ближи (Дејвид Хероуер, Џуди Аптон, Џо Пенхол).

Ипак, упркос овој чињеници, представа "Осврни се у гневу" занимљива је и актуелна јер драмски ефектно и подстицајно анализира проблеме љубави, брака, прељубе, пријатељства, који заиста никада не застаревају.