Додоле 21. века

Може да буде земља Ајове, једна од најплоднијих на свету, или Етиопије, једна од најсиромашнијих, или поља око Чељабинска. Могу да буду и поља око Бачке Тополе кроз које сам се возио ових дана, искрено потресен библијским призорима пустоши од суше.

Свуда около само болесно спржено жутило. Клонули, осакаћени клипови кукуруза. Жега се толико окомила на сунцокрет да је, онако посустао, без семенки у погачи, сасвим изгубио вољу да се окреће за сунцем.

Свуда исто. Погледи сељака и фармера окренути су небу.

Пошто је штета од суше у Војводини процењена на 118 милијарди динара, Влада је по хитном поступку донеле мере да би помогла сељацима. Лепо. Посебно имајући у виду општу буџетску несташицу.

Али, питам се, шта ће у међувремену бити предузето да се такве катастрофалне штете ублаже уколико суше буде и наредне године? Откуд знамо све ћуди глобалног загревања.

Да ли ће локалне власти, уз подршку или притисак републичке владе, кренути у рашчишћавање канала за наводњавање? Да се све не заврши само на примеру сестара олимпијских кајакашица из Борче.

Давно, баш давно, читао сам једну студију УН по којој је Војводина у стању да нахрани 70 милиона људи. Многе владе су се од тада овде промениле, па и режими, а једино што им је заједничко своди се на литургијски понављану мантру о неискоришћеном потенцијалу аграра којим располажемо.

Остали смо изгледа неизлечиви кампањци. Тек када људи закукају до небеса, власти некако интервенишу. А после? Ником ништа. Ни макац даље.

Владе могу да трају и четири године, али су листопадног, сасвим сезонског карактера што се тиче штета од метеоролошких недаћа. Сетите се само како је бивши председник ономад похитао на поплавама угрожена подручја код Алексинца.

Обећавао новац за градње устава и насипа, чишћење подводних канала. Шта нам је остало? Да се надамо да током зиме не буде много снега како на пролеће не би било набујалих река.

У таквој земљи није необично да се спас тражи од Свевишњег на небу. Владика ваљевски Милутин позвао је све вернике да се данас окупе у Храму Христовог Васкрсења у овом граду, „да се молимо за Илијине молитве Богу да пошаље с неба кишу жедној земљи овој”.

Немам ништа да додам позиву на молебан Његовог преосвештенства. Јес’ да мало делује као православни фундаментализам или плес Чироки Индијанаца, али одавно се, још из претхришћанских времена, по нашим крајевима певају додолске песме посвећене призивању кише.

Од Ђурђевдана до Петровдана девојке су, маскиране у лишће и грање као симболе зеленила, у временима суше обилазиле сеоске куће певајући ове ритуалне песме. Невоља је голема, па могу да разумем да владика има још нешто да каже у складу с црквеним требником који предвиђа овакве врсте молитви.

„Многи се сада питају, зашто је Господ дозволио да се таква несрећа сручи на земљу? Зашто таква казна? Наравно, људски греси и небрига за природни поредак од Бога дат творевини, разлог су оваквих несрећа на земљи.”

Епископија, дакле, оптужује људске грехе Срба за сушу и позива их да се покају за своја лоша дела како би Господ послао падавине.

Како би ова теорија објаснила што кише нема ни у Хрватској, Босни, Македонији, Албанији...? Зар милиони деце по Африци могу да носе грехе који изазивају сушу, глад, болести, поплаве, ратове?

Волео бих да ми владика разјасни откуд ватра на Хиландару? Тамо су свештеници и искушеници, не би требало да има греха.

Сумњам, такође, да је владика мислио на „грешнике” који троше народне паре на све осим на системе за наводњавање.

Пагански или хришћански, примитивно или духовно, нека одговоре они који се у то боље разумеју, а на мени је да прво констатујем да владика није открио ништа ново.

И еколози одавно упозоравају да је људски немар највећи непријатељ човекове околине, да је кривац за драматичне промене које праве озонске рупе, отапање глечера, нестанак мноштва животињских и биљних врста…

По Панонији је, рецимо, Марија Терезија дала да се прокопају канали. Тврде да их у Војводини има 22.000 километара. Џаба.

Људи су их, с ретким изузецима, загушили, затрпали, претворили у депоније. За наводњавање се користи тек 2-3 одсто капацитета. Не поричем људски грех.

Грешни смо јер су паре за модернизацију привреде отишле у приватне џепове, што смо допустили да земљу у Војводини лажном приватизацијом отме пар тајкуна, што су сељаци постали монета политичких обрачуна.

Оно што ми смета код владике вероватно ће се догодити вечерас. Пашће киша. Српска киша за сасушену српску земљу. Метеоролози су за вечерас предвидели промену времена и падавине.

Црквени додола визионар фасцинираће лаковерну паству снагом свог молебана, иако иза свега не стоје ни пророк Илија ни Свевишњи. Црква ће се пред верницима окитити славом свог историјског ривала – науке.

Потом ће да ликује, подсећајући сељака колико је мали и беспомоћан а она, Црква, моћна и када прети и када доброчинодејствује.

Неће се владика у складу са својим тумачењима грехом изазване пошасти упитати да није то, којим случајем, и због протојереја Бранислава Перановића из центра за одвикавање (песницом, лопатом и гвозденом шипком) од болести зависности „Сретење”.

Или можда због игром случаја недоказане педофилије владике Пахомија? Или свештеника који богато наплаћују очитавање славе на које долазе у „аудију”?

Јесте човек грешан, али некако ми се чини да Црква нема право да изриче пресуду колективним гресима своје непоћудне пастве. Сељаку је само то требало. Да га Црква, коју подједнако поштује и псује, оптужи да је својим гресима изазвао сушу.

Биће да зато у удружењу “Атеисти Србије” кажу да је епископов позив „најобичнија превара за проширење пастве” и додају да је неприкладно да црквена лица оптужују народ за сушу.

„То само показује с коликим се омаловажавањем Црква и њени службеници односе према верницима, дакле људима који су им поклонили поверење и на какве малверзације су спремни, не би ли показали да поседују ’моћ’ комуникације са некаквим непостојећим ’небеским силама’, а све у циљу стицања духовне, а у крајњем, и материјалне користи.”

Утисак је да би Црква дефинитивно морала да поради на томе да своју демагогију прилагоди данашњем човеку.
Знам шта ризикујем оваквим богохулним коментарисањем речи једног владике који чином рукоположења и хиротоније има у себи Духа светога, који носи мантију као знак припадности свештеничком чину чији је ред сам Христос поставио.

Неко ће рећи: због таквих нам је бог и послао сушу. Шта да радим. Остаје ми само да се придружим грешницима и појачам аргументе преосвећеног Милутина.

Само да се у молебану не претера. Па да падне град.

Чудни су путеви Господњи, а ово је земља Србија. Разапета између интернета и додола. Док други наводњавају, ми се молимо за кишу.

Хауг, велики Маниту.