Глумачка професија је дотакла дно

Ја сам као Калимеро. Страшно ме боли неправда. То је основни разлог зашто сам прихватила да будем народни посланик, односно зашто сам се укључила у посао који никада нисам волела. Јер, наш народ углавном не цени политику иако би то требало да буде једна од најцењенијих занимања. Нисам дала отказ нити сам „замрзла” статус! И даље сам глумица Југословенског драмског позоришта (ЈДП), каже глумица Весна Станковић-Милекић, заменик шефа посланичке групе Социјалдемократске партије у новом сазиву Народне скупштине Републике Србије.

Весна Станковић-Милекић је дипломирала на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професора Владимира Јевтовића. Стални је члан ЈДП-а, и оснивач трупе „Балкан Нови покрет”, са којом је гостовала на преко 20 иностраних фестивала са којих се враћала са бројним признањима. Такође је двоструки добитник Златне колајне за најбољу монодраму у Земуну за представу „Лина од камена тврђа”, са којом је победила и на низ фестивала у иностранству.

На питање шта је подстакло да позоришну сцену замени скупштинском клупом, одговорила је:

– Неки су са збуњеношћу пропратили моју одлуку. На овај чин ме је подстакло опште безнађе, дубоко незадовољство комплетним функционисањем нашег друштва и општим стањем: сиромаштво, летаргија, апатија, вапај намученог народа. Каста недодирљивих који су себи увртели у главу да су аријевска културна интелектуална раса и да су апсолутно сви остали људи испод њих. Желим да им помогнемо да се освесте, да схвате да су и они живи људи од крви и меса са врлинама и манама. Наша глумачка професија је дотакла потпуно дно! Схватила сам да не могу више да затварам очи, да се повлачим у себе и да бијем своје имагинарне битке у глави, већ да уђем у ринг са проблемима – каже наша саговорница и додаје:

– Ми жене не верујемо да смо довољно способне, зато и саме пре гласамо за мушкарце. Друго, одгајане смо у патријархалној атмосфери где жена мора да седи код куће, да рађа децу и да кува ручак. Потичем са Хомољских планина, матерњи језик ми је влашки. Научила сам српски језик у дијалекту источне Србије, са десет година сам возила трактор. Када сам дошла у Београд, неколико месеци сам ћутала и слушала иако сам по природи врло темпераментна. Уписала сам најпре Правни факултет у Београду и после три године схватила да је глума мој професионални сан.

Јако сам несрећна због хајке која је против глумаца покренута уназад неколико недеља, са горчином прича Весна Станковић Милекић.

– Све је почело са Атељеом 212, после тога су кренуле приче о огромним зарадама које глумци имају. Па су објавили листе са бројем одиграних представа, од глумца до глумца. И ја сам, нажалост на том стубу срама, јер сам у ЈДП-у у сталном ангажману већ 12 година и немам тренутно ниједну представу на репертоару матичне куће. Зашто нас неко од новинара није питао зашто не играмо? Никада нисам одбила ниједну улогу. Једино што сам доживљавала када одем да молим за улогу јесте да ме понизе речима: „Никада овде нећеш играти, не уклапаш се у естетику позоришта”, или „где пише да ти овде мораш да играш”. Онда мене и моје колеге, који у том тренутку нису подобни, окаче на стуб срама, јер немам ниједну представу. Доласком Тамаре Вучковић ствари се, чини ми се, мењају на боље, надам се да ће тако и остати – наглашава Весна Станковић Милекић.

Код нас у ЈДП-у, прича наша саговорница, ситуација је била следећа: направи се подела за нову представу, а од 15 улога гостујући глумци добију 12.

– Не може неко да ми каже да не могу да играм баш ништа, па макар да унесем тацну на сцену, да оправдам бар онај новогодишњи пакетић што узмем за децу, наглашава уметница. – Али можда ми је управа куће на неки начин учинили услугу, јер сам се незадовољна статусом у свом позоришту, окренула самосталном раду. Научила сам да пишем, режирам, продуцирам представе и моја позоришна сцена је постало свако место у Србији, где редовно идем да играм представе. Готово да нема места већег, или мањег у коме нисам гостовала. Тиме оправдавам девизу: „Оно ште те не убије, ојача те!”, каже уметница.