ВРЕМЕ ЕВРОПЉАНА

Косовско питање се готово неприметно, и свакако нежељено, уселило у врх светске и европске политике постајући тест који ће показати шта су и колико у Бриселу научили на примеру распада Југославије.
Маја 1991, долазећи на Брионе како би два месеца касније испословао споразум о прекиду сукоба у Словенији, бивши председник Савета ЕУ Жак Пос изрекао је реченицу по којој ће Луксембуржанин остати упамћен: "Стигао је час Европе... ово није час Американаца".

Наредне четири године показале су како је функционисао европски менаџмент балканске драме. Преурањено давање независности, диктирано идејом што брже демократизације света реалсоцијализма, имало је трагичне последице. Обазриво и накнадно прихватање грешака деловало је цинично.

Пред Европом је поново тренутак истине. У визури САД и врхова ЕУ независност Косова није циљ по себи већ инструмент остваривања стабилности Балкана, демократизације Србије и Косова и брже заједничке интеграције у ЕУ. Може ли поново да се догоди да брзоплетост 1990-их упропасти племените намере?

Ретко ко данас мисли да је Југославија могла да преживи онаква каква је била, али многи се питају зашто је распад био какав је био. Што се Косова тиче, ставови су подељени око тога да ли Срби и косовски Албанци могу да наставе заједно. Мишљења сам да не могу, али и за то је потребна "припрема терена". Ако Запад 40 година није успео да створи државу Палестину, чему толика журба око Косова?

Потенцијална криза – условљена америчким инсистирањем на независности, резервама појединих чланица Уније и реским противљењем Русије – отвара серију озбиљних питања око односа ЕУ са САД и Русијом, као и око стабилности Балкана.

Американцима је из њима знаних разлога стало да Косово што пре буде назависно, "никад више у Србији". Руси показују да не прихватају да им се решења диктирају у перо. Претећи ветом, одбацили су "ублажену" верзију Ахтисаријевог плана о надгледаној независности, заштити Срба и других неалбанаца и кључне улоге додељене ЕУ. Москва тражи наставак директних разговора Београда и Приштине, што је и захтев Београда упућен генералном секретару УН.

Како ће у Бриселу, где увелико спремају цивилни контингент ЕУ који би заменио администрацију УН, одговорити на овај политички изазов? Улога Европљана може да се покаже као кључна. Уосталом, Унија би требало да буде најзаинтересованија за дуговечну стабилност региона који ће се кад-тад придружити европској породици.

Упркос инсистирању Вашингтона на решењу за 120 дана, сви су изгледи да ће се Савет безбедности дуже бавити питањем будућности Косова. Од како је Ахтисари после године "преговарања" Београда и Приштине у марту закључио да независност Косова нема "конструктивну алтернативу", проблем се на релацији САД – Русија поларизовао уносећи расколе и унутар ЕУ.

Американци понављају да ће Косово веома брзо бити независно. У Приштини је, на основу "политичке воље грађана" и Ахтисаријевог документа, припремљен нацрт косовског устава који би требало да замени Уставни оквир прихваћен пре шест година. Расписан је и конкурс за заставу.

Руси одлучно, са највишег нивоа, траже да се трагање настави све док се не дође до решења прихватљивог обема странама. Београд је Приштину и партнере предухитрио усвајањем Устава који Космет дефинише као неотуђив део Србије. Српска дипломатска офанзива почела је да даје резултате јер су и по европским метрополама сумњичави према пројекту који удара на темеље суверенитета и територијалног интегритета.

Европљани су колективно стали иза плана о надгледаној независности, али појединачно имају резерве. Скептичан или негативан однос Аустрије, Грчке, Италије, Кипра, Румуније, Словачке и Шпаније отвара питања: да ли ЕУ сутра може да буде ефикасан извршилац Ахтисаријевог тестамента, да ли ће ЕУ склизнути у немоћ као у временима југословенског раскола, да ли ће пратити свој најбољи интерес?

Водеће државе ЕУ верују да ће очувати консензус. Али, иако су односи Брисела и Москве запали у кризу, Европљани би могли да учине уступак Русима и сагласе се са продужавањем преговарања. Отварање чак и теоретске могућности да се нађе неко лакше решење значило би да је Унија нешто научила из ексјугословенске лекције.

Проблем је што уступак Москви значи замерање Вашингтону. Мортон Абрамовиц, бивши председник Карнеги фондације за међународни мир, на ту тему је веома јасан: "Уместо да стално и јасно понављају да је независност Косова незаобилазан услов чланства у ЕУ – тако важан за модернизацију Србије и безбедност Балкана – челници ЕУ попут Хавијера Солане хвале Коштуницу као великог демократског лидера".

Американци свакако неће одустати од притиска да се ЕУ окупи око Ахтисаријевог плана. Русе наговарају да се уздрже и не покажу вето, лобирају код несталних чланица Савета безбедности. Уколико се Кремљ ипак одлучи за црвени картон, Европска унија би имала проблем. На хромираној фасади бриселске палате показале би се напрслине.

Неке чланице одбиле би да следе Вашингтон ако – зарад узвратног ударца Русима и упркос претходним најавама – унилатерално призна косовску независност без сагласности УН. Друге би, у још већем броју, одустале од учешћа у слању мисије ЕУ.

Да би се избегли озбиљни конфликти, реална перспектива је – још времена. Устезање од пребрзих одлука. Није нереално да ће Косовари на остварење свог сна морати да сачекају дуже него што им у Вашингтону обећавају. Београд би, преко Москве, купио време за неки конкретнији предлог од магловите формуле "више од аутономије, мање од независности".