Нова истрага о "женама за утеху"

Стари ратни ожиљак поново је постао отворена рана прошле недеље када је премијер изјавио да "нема чврстих доказа" да је јапанска ратна машинерија на окупираним територијама у Кореји, Кини и другде "присиљавала" жене да задовољавају сексуалне потребе војске, рехабилитујући старо објашњење да су ратну проституцију организовали цивилни посредници. То је протумачено као покушај да се ревидира званично признање да је држава ипак била у то умешана, које је, у форми извињења тадашњег секретара владе, објављено 1993.

Абе је потом објаснио да његова изјава не значи да влада повлачи извињење од пре 14 година, али је притисак "тврдог језгра" у његовој Либерално-демократској партији, које сматра да се 1993. отишло предалеко, изузетно велики: ревизију извињења тражи чак 120 посланика. Отуда настојање да се купи време оснивањем нове комисије историчара и других стручњака која ће поново проучити цео проблем.

Нови заплет на јапанској сцени са несумњивим међународним последицама, нарочито кад је реч о суседима, жртвама јапанских освајања, резултат је климе приметног пораста националистичких осећања у конзервативном, политички утицајном делу јапанског друштва, на чијем је таласу Шинзо Абе постао премијер. Као први шеф владе рођен после рата, Абе је најавио ревизију многих послератних табуа у јапанској политици: промену кључних одредаба америчком руком писаног "пацифистичког устава", преименовање Агенције за одбрану у министарство, увођење "патриотизма" као школског предмета и обнову "поноса" у националној историји.

Ратна проституција или блаже речено "жене за утеху" једно је од најболнијих питања те историје, које је у првим послератним деценијама заташкавано да би у центар пажње поново дошло крајем осамдесетих и почетком деведесетих, када су историчари, прво у Јужној Кореји, а потом и у Јапану, изнели нове доказе да је јапанска царска армија током својих кампања чинила неке од најокрутнијих злочина према женама.

Прича о војним "станицама за утеху" почела је 1932, када је један јапански генерал, командант трупа у окупираном Шангају, после извештаја да су његови војници силовали више од 200 жена, од своје команде тражио да му пошаљу професионалне проститутке. Удовољено му је, а убрзо је то постао организован систем са вишеструком наменом: да подигне морал војницима, да спречи силовања локалних жена и заустави ширење венеричних болести.

У почетку професионалне проститутке из Јапана регрутују посредници, али кад је тај извор исцрпен, почиње принудно регрутовање девојака и младих жена са окупираних територија. У разним документима помиње се бројка од 100.000 до 200.000 ових сексуалних робиња, углавном из Кореје, али и из Кине, са Филипина. Оне су морале да "утеше" и по неколико десетина војника дневно, физички су малтретиране и брутално одбациване кад би престале да буду "корисне".

Иако је за ово морала да зна већина од два и по милиона војника који су се 1945. предали савезничким снагама, то је после рата заташкано, да би тек 1992. професор Јошими Јошиаки, са Чуо универзитета, обелоданио ратне документе који су потврдили да је војска била организатор "станица за утеху". Када су ти документи објављени у штампи, влада је, у августу 1993. признала да је "јапанска војска директно или индиректно учествовала у организовању и вођењу станица за утеху", као и да су жене "у многим случајевима довођене против њихове воље, преваром или принудом". Уследило је извињење секретара кабинета, а нешто касније, 1995, влада је била иницијатор оснивања једног приватног фонда за компензацију. Новац из тог фонда прихватило је само 285 жена.

У Јужној Кореји данас је живо, у позним осамдесетим, још 113 бивших сексуалних робиња, за које је изграђено специјално прихватилиште на периферији Сеула. О њима је написано неколико књига, а њихове суморне исповести забележене су и у неколико документарних филмова. Амнести интернешенел је 2005. издао специјални извештај о овој теми, позвавши јапанску владу да прихвати пуну одговорност. Резолуцију са сличним позивом усвојио је прошле јесени и амерички Конгрес.