Јубилеј „Крешталице”

Сматра се да је 24.августа 1813. године, извођењем представе Јоакима Вујића „Крешталица” по тексту аустријског писца Коцебуа, у Пешти, настао српски театар у модерном смислу. Творац српског театра, Јоаким Вујић (1772–1847) је био учитељ, у Земуну, Сентандреји. За време студија на лицеју у Пожуну (Братислава) дошао је у контакт са позориштем а потом је за време боравка у Трсту постао његов приврженик и заљубљеник.

Мађари су основали свој театар још 1790.године. Немци у Мађарској давали су своје представе. У Мађарској су се, у почетку, играле представе већином популарних немачких писаца. Позоришне групе су се очајнички бориле за опстанак који је зависио од броја гледалаца, а овај – одрепертоара. У мађарској јавности појавило се велико интересовање за српски устанак Карађорђа. Имајући то у виду, Иштван Балог, свестрана историјска личност Мађарског театра, глумац, директор позоришних дружина, драмски писац, написао је и поставио драму „Черни Ђуро – Повраћај Београда од Турака”. Рачунајући и на српску имућну грађанску публику, у драму су уметнуте и српске песме. Изведена 1812. у Пешти, доживела је огроман успех.

Јоаким Вујић је дошао у контакт са Балогом, убрзо је превео „Черног Ђуру” и отпочео сарадњу са Балогом која је резултирала историјском, првом српском позоришном представом.

Јоаким Вујић је био дубоко свестан огромног значаја позоришта као средства националног формирања и културног преображаја народа, али његови тренутни циљеви, који су га увели у историју, као што то често бива, били су приземнији. Као учитељ недавно основане Препарандије, учитељске школе у Сентандреји, која се убрзо преселила у Сомбор и тамо траје до данас, сада као Педагошки факултет, желео је да материјално потпомогне школу, на начин како је видео да су то чинили Немци и Мађари у његовој околини, приходом од организовања позоришних представа.

Ево како је то било. Иштван Балог дао је део своје глумачке екипе, Пештанско позориште уступило је Вујићу потребна декоративно-техничка средства, кулисе и друго,а на Вујићеву молбу, пештански магистрат је, без обзира на забрану да се зграда мађарског позоришта уступа другоме, одобрио позорницу „у Рондели”. Глумци у „Крешталици” су били: Јоаким Вујић и Иштван Балог, његова супруга Јулија, затим Јекатерина Давидовић, Стефан Дилбер, Јефимија Стојадиновић, ПетарТрифић, Тамаш Фехер. Представа је изведена три пута. Премијера је била 24. августа 1813. Успех је био велик. Са приземног гледишта истичемо: зарађано је 610 форинти, трећина је дата Препарандији, трећина мађарским глумцима, трећина српским глумцима, сиромашним ђацима и студентима. Са узвишеног гледишта истичемо: рођен је српски театар, а „Новине сербске” су пророчки забележиле: „О да би игра ова предтеча ипредсказање било да се укус Србаља ичувствовање милог рода нашег облагороди”.

Јоаким Вујић и Иштван Балог су, потом, још сарађивали али и ишли сваки својим путем. Иштван Балог је и касније, као добар менаџер, водио рачуна и о српској публици па је у неким комадима убацивао „комичне сцене са рацким песмама”. Песме је било и у „Крешталици”. Једном, након неколико деценија, Јоаким Вујић је боравио у Кикинди и распитивао се код свог домаћина: „ Да л’ је жив Стефан Дилбер?” Чика Стева, не само да је бижив, него се убрзо појавио, бодар и живахан. На питање да ли може отпевати песму „Сунце моје јарко” коју је у „Крешталици” певао, чика Стева је дохватио метлу као гитару, хитро стао на столицу и отпевао песму, и то с таквим успехом да је морао отпевати још једанпут. Иначе, Стефан Дилбер, рођен у Мокрину, као„землемер” и инжењер града Кикинде, доста је учинио за варош, а језеро од градске речице коју је регулисао, и данас се зове по њему „Стеванчева бара”. 

Драгоцене податке о овом лепом примеру српско-мађарске сарадње, који греју у овој грубој стварности, о овим плодоносним утицајима и прожимањима, нашао сам и у прилици сам да их поделим са вама, поштовани читаоци, захваљујући двојици грађанаи једној установи. То је, пре свега, др Золтан Ђере. Основни подаци су из његове докторскедисертације:„Мађарски и српски национални период”, исцрпно дело дато на 528 страница, објављено 2009.године. Затим, академик, Богумил Храбак, који је својим средствима основао Фонд за публиковање докторских дисертација при Војвођанској академији наука и уметности (био је донатор и Филозофском факултету у Бањалуци), који је умро 2010. као пензионер у Београду. На крају, ту је и сама Војвођанска академија наука и уметности која је издавањем ове дисертације,као четврте књиге у едицији објављених дисертација, потврдила да савесно послује и – да је учинила добар избор.

Адвокат из Новог Сада