Мучимо се за хлеб и воду

Не мислим да смо дотакли дно, али сматрам да ми глумци данас у друштву какво је наше не представљамо никакав значајан фактор. Немамо кредибилитет гласа нити става, имамо велико нејединство и велике проблеме који се, наравно, тичу материјалног момента, али мислим да су они првенствено узрок општег моралног друштвеног пада. Наравно, они који одлучују о овом друштву су много допринели томе, али смо и ми на известан начин кумовали том стању, спуштајући сопствене границе онога што хоћемо или нећемо да радимо. То се увек деси када се ствар омасови. Мислим да се у масовној продукцији, када се ради само на квантитету, а не на квалитету, све подводи под исту врећу која се зове професија. Овако глумац Горан Јевтић коментарише стање у којем се налази глумачка професија данас.

Наиме, недавна изјава за „Политику” глумице и народне посланице Весне Станковић-Милекић да је „глумачка професија дотакла потпуно дно”, изазвала је буру коментара, како њених колега тако и читалаца. Био је то поводом да чујемо мишљење и других драмским уметника који већ годинама истрајавају у овој професији.

– Сматрам да је грозно стање у глумачкој професији, али и да то треба увек да буде аларм. То више није питање како ми драмски уметници индивидуално живимо и зашто је то важно. Једноставно, имамо такав пад морала да све то показује да је друштво на најнижој лествици, јер се бави само пуким преживљавањем и оним што је нужно да би се опстало. Култура је ипак један мало виши ниво, један живот и једна нужност. Зачин у јелу. Ми тренутно водимо борбу да имамо само хлеб и воду, а култура би требало да буде онај лепи зачин. Оно воће у торти, или торта. Нема културе када нема доброг образовања, када нема социјалног мира. Када све то пада, наравно да пада и култура, али понављам да то треба да буде аларм целом друштву. То није проблем само нас који се бавимо културом, већ и целог друштва и државе – подвлачи Горан Јевтић.

„Шта све није дотакло дно?” запитао се глумац Атељеа 212 Светислав Буле Гонцић и додао: „Фокус није на томе. Нема глумачка професија ту проблема, имају околности и проблеми са којима и у којима живимо.”

Рада Ђуричин кратко је одговорила: „ Далеко смо од дна. Да даље не фразирам.”

– Не! Не верујем у тезу да је глумачка професија дотакла дно. Тешка времена у нашој земљи не престају од када се бележи историја. Оно што знам, и што су искуства мојих дедова и родитеља, говори о томе да је можда био неки тренутак од 20-30 релативно уљуљканих, али не и богатих година. Да ли је данас опет уљуљкано, у односу на то што смо преживљавали деведесетих година прошлог века? А опет смо једнако сиротиња као што смо одувек и били. Мислим да ту где настаје сиротиња нестаје машта. Сходно томе, мислим да смо ми глумачки јака средина – тврди глумац Павле Пекић, и наглашава:

– То што понекад делује да држава и институције желе да се преко глумаца и глуме разрачунавају са свим неправедним стварима овога друштва, то је по мени чиста демагогија. Чињеница је да постоје, као и свуда, они који су у тој професији гори и они који су лошији, као што је чињеница да ти је нужна срећа у тој професији, али не верујем да смо „најгори од све деце”, у овој професији.

Драмска уметница Милена Васић примећује да је последњих година, када је глумачка професија у питању, „дошло до изједначавања, односно покушаја да се измери и израчуна колико вреди глумачка професија”.

– Колико кошта глумачки рад, односно уметност? То су немерљиве ствари. У питању је дар! Оно што мени смета јесте да је заборављено да су глумци даровити људи. Мислим да се изгубило поштовање према дару, јер он долази чак од Бога. То су вредности које су се помало заборавиле, запоставиле. Опет, нажалост, новац проговара из свега. Тужна сам што се заборавља да су глумци талентовани људи, да се баве својим даром, и што су се ту неке вредности промениле. Постоје људи који хоће све да ставе на папир, да израчунају колико кошта дар, а то се не може израчунати тако лако – закључује Милена Васић.