Бивши директор школе штрајкује глађу

Крагујевац – Мирослав Ђурђевић, професор историје, јединствен је случај у новијој историји српске просвете. Он је, вероватно, једини директор школе који је остао без посла, пошто није прошао реизбор. Директори школа у Србији обично сачувају претходно радно место или се снађу на неки други начин. То овом наставнику није пошло за руком, што га је натерало на штрајк глађу који је започео пре три дана, у згради Шумадијског округа.

Он тражи да се врати у просвету или да му надлежни државни органи дају било какав посао, јер каже: „Од 5.950 динара социјалне помоћи не могу да живим”.

– У две крагујевачке основне школе колеге историчари одлазе у пензију. Могао бих да их заменим већ трећег септембра, када почиње школска година, а ако то из било којих разлога није могуће, нека ми Школска управа у Крагујевцу или Министарство просвете, обезбеде неки други посао. Ја могу све да радим – каже Ђурђевић.

За директора основне школе у Коњуху, селу између Крушевца и Трстеника, Ђурђевић је изабран крајем 2004. године, на конкурсу. Јануара 2009. није прошао реизбор и од тада је без посла. Шест месеци је примао директорску плату, а после је завршио на евиденцији Националне службе за запошљавање у Крагујевцу.

– Колега историчар у Коњуху је дошао у школу пре мене и није било правног основа да се вратим у наставу – објашњава овај професор.

После годину дана на „бироу рада”, Ђурђевић је, каже, морао да се лати неког посла, како би преживео.

– Брао сам малине у Маковишту код Косјерића, а јабуке на плантажама код Гроцке. Радио сам и са зидарима из Петровца на Млави, али су мајстори рђаво и нередовно плаћали. Ипак, мени ништа није тешко. Зато сам сада тражио да ме приме у „Комунално”, да чистим улице, али су ми тамо рекли да не могу, јер имам факултетску диплому – каже овај шездесетједногодишњи просветни радник.

Ђурђевић је родом из Велике Дренове, а од 34 године стажа, 28 је радио као професор историје у школи у Петровцу на Млави, где је и живео. У Крагујевац се пресели јер је, каже, волео овај град.

– Имао сам кућу у Петровцу и лепо живео. Са гастарбајтерима, којих је тај крај пун, током лета сам ишао у Аустрију и тамо радио као перач судова. Својевремено сам зарађивао и по 20.000 шилинга. После сам продао кућу и преселио се у Крагујевац, где сам купио једнособан стан. Волео сам овај град одувек, јер сам још као мали много слушао о њему. Кад сам остао без посла, молио сам владику Јована да ми да нешто да радим при цркви. Нудио сам му да цркви оставим стан кад умрем, али ништа није вредело. Ишао сам и код градоначелника, а министар просвете је, када сам му испричао шта се догодило, рекао да је „у питању грешка”. Каква и чија, не знам – прича Ђурђевић.

Он штрајкује испред саме канцеларије начелника Школске управе у Крагујевцу, Радојка Дамјановића.

– Не можемо да му помогнемо, јер је као незапослено лице у ингеренцији Националне службе за запошљавање. А, ако се појави неко слободне место, ту су директори школа да одлуче хоће ли примити њега или неког другог – објашњава Дамјановић.

Ђурђевић има сина и ћерку, али од њих не жели да тражи помоћ. Каже да је то „европски модел”.

– У развијеној Европи свако има свој живот, и ако има неких проблема не обраћа се деци, већ институцијама државе – наводи овај бивши директор школе.

За школу у Коњуху, каже, урадио је много. Изградио је три помоћна објекта, уредио две ботаничке баште, асфалтирао игралиште... Сматра да су резултати које је постигао довољни да буде враћен у наставу, а радио би, каже, било где у Србији.

– У Европи су људи покретљиви, раде и по 500 километара далеко од куће, а мени су се чудили што идем 61 километар, колико има од Крагујевца до Коњуха – наводи Ђурђевић и каже да ће штрајк глађу наставити све док не добије неки посао.