Француска веза

Веома ме радује то што је Предраг Симић у рубрици „Погледи” („Коридор 11”, „Политика” 27. августа 2012) коментарисао налазе изнете у мом тексту „Сањам” објављеном у истој рубрици. Србији недостаје јавна расправа, па бар да ова рубрика „Политике” то надокнади. А садна посао!

Ad 1. Предраг Симић наводи да исплативост (рентабилност) аутопута зависи од протока саобраћаја. То је само по себи тачно, али се ја нисам бавио питањем исплативости, него економске оправданости изградње аутопута – навео сам да је проток од просечно годишње 12.000 возила дневно праг економске оправданости такве инвестиције. Исплативост и економска оправданост инвестиције су два битно различита појма.

Први се заснива на поређењу прихода и расхода, а други на поређењу користи и трошкова. Уколико се путарина не наплаћује, нема прихода, па је рентабилност једнака нули. То,међутим, не говори ништа о оправданости таквог аутопута – аутопутеви у Немачкој су нерентабилни, будући да се не наплаћује путарина, али су и те како оправдани, будући да је густина саобраћаја веома висока. Оправданост градње аутопута се сагледава на основу студије оправданости која се заснива на анализи трошкова и користи (Cost Benefit Analysis) у којој се евидентирају и квантификују сви трошкови које сноси друштво изградњом аутопута и све користи (смањење броја саобраћајних несрећа, трошкова уништених и оштећених возила, трошкова лечења повређених итд.) и евентуални трошкови (еколошки, на пример) који настају услед преласка саобраћаја са старог пута.

Искуство је показало да није оправдана изградња аутопута уколико је проток мањи од наведених 12.000 возила. Штавише, ова процена важи за аутопут на такозваном лаком терену (равница која није мочварна), док свако погоршање терена доводи до раста инвестиционих трошкова, па се овај праг подиже. А таквог терена на „Коридору 11” и те како има.

Ad 2. Предраг Симић каже да „није тешко претпоставити да би добици од ове саобраћајнице у релативно развијеној западној Србији надмашили трошкове њени изградње”. Проблем је у томе што о оваквим стварима нема шта да се претпоставља (тешко или лако), него се уради озбиљна студија оправданости, па се дође до једнозначног закључка. Да ли је таква студија урађена и предочена јавности? Да ли се о њој водила јавна расправа?

Да ли је проверена њена методолошка исправност? Да ли су српске власти одлуку да се приступи градњи „Коридора 11” донеле на основу налаза те студије. Одговори на сва ова питања су: НЕ! Ни данас није познат елементарни податак: колики су укупни инвестициони трошкови „Коридора 11”. А како би се то знало када се још увек не зна ни његова траса, на пример, да ли ће у Београд да уђе десном или левом обалом Саве (још један мост на Сави)! Ред величине тих трошкова је вероватно три милијарде евра или 10 одсто домаћег бруто производа. О томе не треба да се одлучује користећи анализу као што је „није тешко претпоставити”!

Ad 3. Предраг Симић наводи да је „Коридор 11” питање српске „евроинтеграције”. Нисам приметио да нам били ко из Европе пребацује спорост на овом коридору. А и што би, када није паневропски. А пребацује нам се, с правом, лоше пословно окружење, угрожена владавина права, свеприсутна корупција и организовани криминал – све оно што се не лечи изградњом аутопута. Нису потребне ни милијарде – једино је потребна политичка воља!

Ad 4. Бивши амбасадор у Француској указује на то да постоје „продавци магле у српској политици” који ће вероватно блокирати изградњу „Коридора 11”. О томе ће, каже, „другом приликом”. А ја ћу овом. Текст Предрага Симића представља школски пример продавања магле. Погледајте његове аргументе: „видљивост на географској и економској карти Европе”, „пресудни за односе Србије са окружењем”, „повезивање средње Европе са Средоземљем”, „из властитог искуства знам”... Ниједног броја при разматрању инвестиције која ће државни дуг увећати за 10 одсто БДП-а. Читаоцима остављам да одговоре на питање: коме ће и пошто магла из његовог текста да се прода?

Председник Центра за либерално-демократске студије и професор Правног факултета Универзитета у Београду