Милошевићева оставштина

Тачно годину дана након смрти Слободана Милошевића у затворској ћелији у Схевенингену, под никада до краја разјашњеним околностима, Србија је са плећа скинула једно тешко бреме. Судије најутицајнијег светског суда пресудиле су – Србија није одговорна за геноцид у Босни и Херцеговини. Таква пресуда делом се заснива и на процени судија да Милошевић није знао за план да се у Сребреници униште хиљаде босанских муслимана. Многе правне експерте у свету то је навело на закључак да ни Слободан Милошевић не би у Хашком трибуналу био осуђен за геноцид у Сребреници. Оптужба за геноцид у БиХ била је најтежа од бројних оптужби Хашког тужилаштва против бившег председника Југославије (злочин против човечности, депортације, убиства, протеривање, етничко чишћење).

Пресуда Међународног суда правде срушила је и босанску тезу о агресији Србије у БиХ, али и нарушила представу о бившој Југославији као региону чији је мир уништио само један зао човек који је, у име великосрпске идеје, био спреман да протера, убије, прогна читаве народе и разори им државе. Запад је са таквим Милошевићем поистоветио и Србију, о којој и дан данас у свету преовлађује ружна слика. За такав имиџ међу најодговорнијима је управо Милошевић.

Тужилаштво Хашког трибунала на челу са Карлом дел Понте било је уверено да ће до краја поступка успети да докаже тезу о Милошевићевој улози у злочинима и геноциду у БиХ. Ма колико то морбидно звучало, његовa смрт пре завршетка процеса највише је растужила управо оне који су су га најжешће оптуживали. У Босни су, уосталом, и данас, после пресуда суда у Хагу, убеђени да је њихова тужба пала управо због Милошевићеве смрти, а не због невиности Србије.

Додуше, ни заступници Србије пред Међународним судом правде не поричу да им је непостојање пресуде за геноцид пред Хашким трибуналом умногоме олакшало посао.

"Пресуда Међународног суда правде показује да не стоји оцена да је Србија нека врста парија на Балкану који је систематски гуран на маргину и коме се приписују све кривице, али остаје озбиљан проблем да се са тим делом наслеђа сами разрачунамо кроз неку врсту катарзе и да се одредимо према оним злочинима који су чињени у име српског народа", каже Зоран Стојиљковић, професор на Факултету политичких наука.

Чињеница је ипак, слажу се многи аналитичари, да Србија и даље сваким даном открива колико је тешко бреме које јој је некадашњи председник оставио. Цех нам испостављају врло често. Понајвише кад се побунимо због онога што се дешава са Косовом и на Косову. Специјални изасланик УН за преговоре о Косову Марти Ахтисари на једном састанку са српским преговарачким тимом рекао је дословце да "сваки народ мора да сноси одговорност за своју прошлост" те да су "Срби као народ криви". То, како је касније појаснио, значи да се политика коју је водио Слободан Милошевић мора узети у обзир при одлучивању о статусу Косова. "Свака нација у свету има свој терет за који треба да плати", рекао је Ахтисари.

И Френк Визнер, амерички изасланик у преговорима о статусу Космета невоље Србије правда Милошевићевим "заслугама". Милошевић је, каже, отпочињао рат за ратом. Због окрутности његовог режима ситуација се отргла контроли и више се не може назад. Узбуркане страсти се не могу охладити за нашег живота, а ни током наредне генерације. Милошевић је изгубио Косово, поручује Визнер.

Кад чујемо овакве изјаве неминовно се намеће питање нису ли олако прваци петооктобарских промена обећавали заокрет у политици Запада према Србији.

"Вође ДОС-а су 2000. године дале неопрезна обећања у вези са Косовом и Метохијом. Али, тада је постојао један велики ентузијазам и дате су многе друге нереалне прогнозе, посебно око брзине економског опоравка", каже др Слободан Марковић, историчар и сарадник Института за европске студије.

Сличног је мишљења и Стојиљковић. Он тврди да је било превише оптимизма да ће промена режима донети битну релаксацију у позицији Србије у преговорима око Косова. "Када је 1999. године уведен протекторат над Косовом превише оптимистично је било очекивати да се ствари могу вратити у пређашње стање. Чињеница је да је вођена ауторитарна, аутистична политика, да није било спремности да се разговара и та прилика је неповратно пропуштена", каже Стојиљковић.

Наслеђу из Милошевићевог времена се ипак, слажу се и његови противници, не могу приписати сви проблеми који и даље прате Србију. Чињеница је да Милошевић није изручио генерала Ратка Младића, али је чињеница да то нису учиниле ни три владе после њега и да због тога и те како сносе последице. И даље се говори о озбиљним проблемима у службама безбедности, а све се чешће чују и тврдње да се новац, баш као у његово време, пере преко Кипра.

Слободан Марковић сматра да је за Србију главни проблем слика коју је Милошевић створио о њој у свету.

– Та слика се није променила протеком времена. Најбољи пример је уредничко слово у угледном лондонском "Тајмсу" објављено 17. фебруара 2007, под насловом "У одбрану косовских Срба", у коме се аутор залаже за права косовских Срба, али истовремено тврди да су Милошевићеве снаге убиле 100.000 Албанаца. Постоји нешто што ја називам Малколм-Гатманов дискурс. Овај назив сам дао по двојици аутора који су изузетно утицали на негативан имиџ Срба у англо-америчком и светском јавном мњењу током деведесетих година, а то су оксфордски професор Ноел Малколм и Американац Рој Гатман. То је дискурс о искључивој кривици Срба у такозваним ратовима за наслеђе бивше Југославије – објашњава др Марковић.

Он каже да је овај дискурс присутан и у Холивуду. Типичан пример је филм "Харисоново цвеће" у коме је сваки Србин који се појављује истоветан са српским паравојним формацијама које врше страшне злочине. Дакле, порука филма је да је сваки Србин злочинац. Није спорно да су у рату Срби починили бројне злочине, али спорно је уопштавање да су сви Срби дивљаци, убице и нецивилизовани варвари. За ову слику можемо да захвалимо Милошевићевом режиму.

"Код нас су грађани на демонстрацијама узвикивали "Слобо Садаме", у Харареу су претходних година демонстранти викали "Бободан" спајајући име председника Зимбабвеа Роберта Мугабеа са именом Слободана Милошевића. Он је постао глобална метафора за диктатуру. У многим текстовима поређен је са ђаволом. Биће потребне године да се овакав лични имиџ нашег бившег диктатора стресе са грађана који живе у овој земљи. У том смислу, није дошло до већих промена у последњих годину дана", мишљења је др Марковић.

Јелена Церовина

-----------------------------------------------------------

Помен у Пожаревцу

Пожаревац – Руководство Социјалистичке партије Србије, представници удружења "Слобода" и око хиљаду грађана јуче су у Пожаревцу обележили годишњицу смрти бившег председника Србије и СРЈ Слободана Милошевића. Венце на Милошевићев гроб у дворишту породичне куће у Немањиној улици 41 положили су Ивица Дачић, Жарко Обрадовић, Бранко Ружић, Милутин Мркоњић, Борка Вучић и Урош Шуваковић, а помен је протекао без верских обреда. Скупу није присуствовао нико од чланова Милошевићеве породице.

– Годишњица смрти Слободана Милошевића поклопила се са завршном рундом преговора о будућности Косова и Метохије у Бечу. Данас видимо да су принципи за које се Милошевић борио, опстанак Срба на Косову и у Републици Српској, живи без обзира што њега више нема – казао је Ивица Дачић окупљеним новинарима после полагања венца на Милошевићев гроб.

Тишину којом су грађани, који су стигли у Пожаревац са неколико аутобуса из Ниша, Смедерева и Јагодине, одавали пошту Милошевићу, прекидали су само јецаји његових симпатизера, од којих су неки над гробом предавали и "рапорт" бившем председнику. Венац на Милошевићев гроб положио је и Синиша Вучинић, као и представници Српске радикалне странке, Драган Тодоровић и супруга хашког оптуженика Војислава Шешеља, Јадранка.