Уликс Фехмиу: Моје награде припадају целом тиму

БЕОГРАД – Глумац Уликс Фехмиу, који је за улогу у „Устаничкој улици” добио награде „Цар Константин” у Нишу и „Срце Сарајева” на фестивалу у Сарајеву, изјавио је данас Танјугу да награде доживљава као признање филму и свим глумцима који су у њему учествовали, јер је „прављење филма тимски рад”.

„Чини ми се да у уметности нема такмичења. Уметност није спорт ни трка на сто метара. Признања су донекле битна, а однекле потпуно небитна. Наравно, лепо је кад добијете некакву врсту признања и спознаје вредности свог труда, мада ја све награде које прате 'Устаничку' доживљавам као награде филму и свим глумцима који су у њему учествовали”, рекао је он.

Уз њега, главне улоге играју Гордан Кичић (који је био и продуцент), Раде Шербеџија и Милица Михајловић.

„Сматрам да су Гордан и редитељ Миша Терзић сакупили сјајну екипу. Глума није соло посао. Прављење филма је тимски рад”, нагласио је он.

На питање како бира улоге, глумац који је изузетну креацију остварио и у свом претходном филму „Бели, бели свет”, изјавио је да се тај процес не разликује још од младих дана.

„Покушавам да уђем у читање материјала као потпуно невин читалац. Ако ми се допадне, онда је то добар знак да постоји разлог због којег бих учествовао. Наравно, ми глумци маштамо о улогама које су и у занатском смислу изазов. Понекад се деси да се те две ствари поклопе, да је пројекат узбудљив сам по себи и да је глумачки задатак довољно изазован”.

Фехмиу је истакао да је публика на фестивалима дивно реаговала на ове филмове.

„Фестивали постају све значајнији у 'дистрибуционом' смислу, зато што је филм са појавом интеренета и дигиталног формата експлоатације ушао у потпуно нову фазу бивствовања”, рекао је он, напомињући да одлазак у биоскоп више није догађај као некада и да на репертоару углавном владају комерцијални филмови.

„Филмови са мањом потенцијалном биоскопском вредношћу углавном имају свој фестивалски живот. Зато фестивала има све више и мени се чини да је то добро како би и те, итекако вредне, филмове видио велики број људи”, оценио је он.

„Устаничка улица” конкурисала је за домаћег кандидата за Оскара, а конкурс је изазвао жучну полемику аутора друга два пријављена филма - „Парада” и „Кад сване дан”, који је и победио.

Напомињући да је у „Устаничкој” само глумац, Фехмиу је рекао да му је драго што се Кичић и Терзић „нису петљали у читав тај дијалог аутора преостала два филма”.

„Кад су Мишу питали, он је елегантно и господски одговорио да је веома почаствован да је његов филм уврштен у избор. Сматрам да је то што је Миша рекао потпуно довољнио, немам шта да додам”, изјавио је Фехмиу.

На питање о наредним пројектима, одговорио је да је „мало сујеверан” и не воли да говори о ономе за шта се тек нада да ће се остварити.

„Ипак, нешто се увек спрема у нашој малој креативној заједници”, рекао је син познатих глумаца Бекима Фехмијуа и Бранке Петрић, супруг глумице Снежане Богдановић, са којом већ готово две деценије живи у Америци.

Наредних дана у Дому омладине Београда биће постављена документарна изложба о животу и раду Бекима Фехмијуа.

Његов син Уликс рекао је да породица није учествовала у поставци, коју организује италијанска невладина организација Асоционе трентино кон и Балкани, а са наше стране је заслужна Невена Негојевић.

„Они покушавају да на културном плану праве догађаје који повезују просторе бивше Југославије. Њима се учинило да су рад, дело и географско порекло, тај пут мога оца - на линији тога чиме желе да се баве. Мој отац је рођен у Сарајеву, одрастао на Косову, школовао се и углавном радио у Београду и осталим деловима Југославије, а онда и ван ње”, подсетио је он.

Реч је о путујућој изложби, која је већ била у Сарајеву, Бањалуци, Пећи и Приштини, а из Београда ће ићи даље.

Фехмиу је рекао да је путем мејла упознат са садржајем, који се у сваком граду помало адаптира, а за поставку у Београду „мама се потрудила да им да Бекимове рукописе, за други део аутобиографије 'Блиставо и страшно” која треба да изађе у октобру”.

„Сматрам да је изложба стварно значајна. Чини ми се да могу да се дистанцирам и заборавим на тренутак да се ради о мом оцу. Ради се о уметнику који је живео и радио на просторима бивше Југославије, на културном простору који смо тако брзо и агресивно покушавали да заборавимо да је постојао”, рекао је он.

Ова изложба је, како је додао, „сведочанство о његовом раду, али уствари много више говори колико тај наш простор културни јесте постојао и био јединствен ма колико био различит”.

„Ми не можемо постојати само унутар једне мале етнички дефинисане средине. Ми живимо на просторима у којима се разне вере и културе сударају, сукобљавају, прожимају и понекад и воле”, закључио је Фехмиу.