Uliks Fehmiu: Moje nagrade pripadaju celom timu

BEOGRAD – Glumac Uliks Fehmiu, koji je za ulogu u „Ustaničkoj ulici” dobio nagrade „Car Konstantin” u Nišu i „Srce Sarajeva” na festivalu u Sarajevu, izjavio je danas Tanjugu da nagrade doživljava kao priznanje filmu i svim glumcima koji su u njemu učestvovali, jer je „pravljenje filma timski rad”.

„Čini mi se da u umetnosti nema takmičenja. Umetnost nije sport ni trka na sto metara. Priznanja su donekle bitna, a odnekle potpuno nebitna. Naravno, lepo je kad dobijete nekakvu vrstu priznanja i spoznaje vrednosti svog truda, mada ja sve nagrade koje prate 'Ustaničku' doživljavam kao nagrade filmu i svim glumcima koji su u njemu učestvovali”, rekao je on.

Uz njega, glavne uloge igraju Gordan Kičić (koji je bio i producent), Rade Šerbedžija i Milica Mihajlović.

„Smatram da su Gordan i reditelj Miša Terzić sakupili sjajnu ekipu. Gluma nije solo posao. Pravljenje filma je timski rad”, naglasio je on.

Na pitanje kako bira uloge, glumac koji je izuzetnu kreaciju ostvario i u svom prethodnom filmu „Beli, beli svet”, izjavio je da se taj proces ne razlikuje još od mladih dana.

„Pokušavam da uđem u čitanje materijala kao potpuno nevin čitalac. Ako mi se dopadne, onda je to dobar znak da postoji razlog zbog kojeg bih učestvovao. Naravno, mi glumci maštamo o ulogama koje su i u zanatskom smislu izazov. Ponekad se desi da se te dve stvari poklope, da je projekat uzbudljiv sam po sebi i da je glumački zadatak dovoljno izazovan”.

Fehmiu je istakao da je publika na festivalima divno reagovala na ove filmove.

„Festivali postaju sve značajniji u 'distribucionom' smislu, zato što je film sa pojavom intereneta i digitalnog formata eksploatacije ušao u potpuno novu fazu bivstvovanja”, rekao je on, napominjući da odlazak u bioskop više nije događaj kao nekada i da na repertoaru uglavnom vladaju komercijalni filmovi.

„Filmovi sa manjom potencijalnom bioskopskom vrednošću uglavnom imaju svoj festivalski život. Zato festivala ima sve više i meni se čini da je to dobro kako bi i te, itekako vredne, filmove vidio veliki broj ljudi”, ocenio je on.

„Ustanička ulica” konkurisala je za domaćeg kandidata za Oskara, a konkurs je izazvao žučnu polemiku autora druga dva prijavljena filma - „Parada” i „Kad svane dan”, koji je i pobedio.

Napominjući da je u „Ustaničkoj” samo glumac, Fehmiu je rekao da mu je drago što se Kičić i Terzić „nisu petljali u čitav taj dijalog autora preostala dva filma”.

„Kad su Mišu pitali, on je elegantno i gospodski odgovorio da je veoma počastvovan da je njegov film uvršten u izbor. Smatram da je to što je Miša rekao potpuno dovoljnio, nemam šta da dodam”, izjavio je Fehmiu.

Na pitanje o narednim projektima, odgovorio je da je „malo sujeveran” i ne voli da govori o onome za šta se tek nada da će se ostvariti.

„Ipak, nešto se uvek sprema u našoj maloj kreativnoj zajednici”, rekao je sin poznatih glumaca Bekima Fehmijua i Branke Petrić, suprug glumice Snežane Bogdanović, sa kojom već gotovo dve decenije živi u Americi.

Narednih dana u Domu omladine Beograda biće postavljena dokumentarna izložba o životu i radu Bekima Fehmijua.

Njegov sin Uliks rekao je da porodica nije učestvovala u postavci, koju organizuje italijanska nevladina organizacija Asocione trentino kon i Balkani, a sa naše strane je zaslužna Nevena Negojević.

„Oni pokušavaju da na kulturnom planu prave događaje koji povezuju prostore bivše Jugoslavije. Njima se učinilo da su rad, delo i geografsko poreklo, taj put moga oca - na liniji toga čime žele da se bave. Moj otac je rođen u Sarajevu, odrastao na Kosovu, školovao se i uglavnom radio u Beogradu i ostalim delovima Jugoslavije, a onda i van nje”, podsetio je on.

Reč je o putujućoj izložbi, koja je već bila u Sarajevu, Banjaluci, Peći i Prištini, a iz Beograda će ići dalje.

Fehmiu je rekao da je putem mejla upoznat sa sadržajem, koji se u svakom gradu pomalo adaptira, a za postavku u Beogradu „mama se potrudila da im da Bekimove rukopise, za drugi deo autobiografije 'Blistavo i strašno” koja treba da izađe u oktobru”.

„Smatram da je izložba stvarno značajna. Čini mi se da mogu da se distanciram i zaboravim na trenutak da se radi o mom ocu. Radi se o umetniku koji je živeo i radio na prostorima bivše Jugoslavije, na kulturnom prostoru koji smo tako brzo i agresivno pokušavali da zaboravimo da je postojao”, rekao je on.

Ova izložba je, kako je dodao, „svedočanstvo o njegovom radu, ali ustvari mnogo više govori koliko taj naš prostor kulturni jeste postojao i bio jedinstven ma koliko bio različit”.

„Mi ne možemo postojati samo unutar jedne male etnički definisane sredine. Mi živimo na prostorima u kojima se razne vere i kulture sudaraju, sukobljavaju, prožimaju i ponekad i vole”, zaključio je Fehmiu.