Радничка класа слабо таласа

Да ли синдикат служи само као фикус властима? Синдикална моћ иде силазном линијом, а показатељи говоре да је степен синдикалне организованости пао испод 30 одсто. Напредовањем приватизације поверење грађана у синдикат пало је испод 20 одсто, налази су истраживања Центра за проучавање алтернатива. Синдикати постоје још у државним предузећима, као последица социјалистичког наслеђа радничког организовања, али постепеном приватизацијом ових предузећа и у њима се полако гаси синдикални дух. Доласком нових газда, у новој подели моћи, синдикати немају баш јак утицај. Страни послодавци се углавном понашају на начин на који не би смели ни да помисле у својим земљама.

Др Дарко Маринковић сматра да су кључни инструменти синдикалне борбе данас обесмишљени или доведени у питање. По његовим речима, заједнички именитељ све три владе од 5. октобра 2000. године било је настојање да се синдикати маргинализују или потпуно искључе из процеса одлучивања о кључним аспектима економских, политичких и друштвених реформи, иако је добро познато да су радници највећа жртва транзиције.

– Незадовољство обесправљеног радништва је огромно. У Србији се свакодневно одржава између 50 до 60 штрајкова, већином у фабричком кругу, али има и оних који примењују драстичније методе синдикалне борбе, попут блокада саобраћајница и штрајка глађу. Радници углавном штрајкују због неисплаћених зарада, незаконите приватизације и неиспуњених обавеза из купопродајног уговора између послодавца и радника. Због тога радници жестоко критикују Агенцију за приватизацију и Трговински суд у Београду. Готово свакодневно испред ове две установе протестују незадовољни радници којима је продата фабрика, а они су остали "кратких рукава". Од почетка приватизације раскинут је 151 уговор о купопродаји предузећа, где нови власник није испунио обавезе према запосленима – каже Маринковић.

Може се рећи да радничка класа слабо таласа, с обзиром на то да синдикати нису углавном у стању да се изборе за већину штрајкачких захтева радника. То показује агонија некада великог предузећа са стотинама запослених, сада на "белом хлебу" – Робних кућа Београд, али и "Магнохрома" из Краљева, "Трудбеника" из Београда, Фабрике вагона у Краљеву где радници штрајкују годину дана. Изузетак су радници зрењанинске "Југоремедије" који су после неколико судских спорова успели да докажу да су они са 58 одсто акција власници ове фармацеутске куће. Њихова борба траје безмало пет година.

Истражујући улогу и друштвену моћ синдиката у Србији, др Дубравка Стајић, из Института за политичке студије, каже да сами испитаници сматрају да је "статус синдиката слаб дајући незадовољавајућу оцену организовања синдиката код приватних предузетника". По њима, неуспех организовања запослених код приватника потиче због "општег сиромаштва, огромног броја незапослених и нових флексибилних облика запошљавања, који стварају посебну друштвену климу у којој преовладава страх од губитка посла", каже овај истраживач.

Минималан број запослених који могу да оснују синдикалну организацију код послодавца је десет што значи да у хиљадама малих предузећа и радњи запослени неће моћи да оснују синдикат.

Како каже Дарко Маринковић, крајем ове године треба да се оконча приватизација друштвених предузећа, што значи да следи још један социјални удар незапослености, а Србија и даље има наслеђени октроисани систем колективног преговарања с почетка деведесетих година прошлог века, који не одговара новим друштвеним околностима.