Истина о атентату, четири године после
На данашњи дан, пре четири године, убијен је премијер Србије Зоран Ђинђић. Погођен је снајперским метком у срце 12. марта 2003. године у 12 часова и 25 минута, на паркингу испред службеног улаза у зграду Владе Србије. Његов телохранитељ Милан Веруовић тешко је рањен. После више од три године трајања судског процеса, српско правосуђе још није дало коначан одговор на питање ко је и зашто убио Ђинђића. Процес КП 5/03, што је службена ознака овог предмета, од самог почетка пратили су обрти, прекиди и изненађења. Почетак суђења, 22. децембра 2003. године, означила је офанзива одбране на читаво српско правосуђе. Адвокати су тражили изузеће свих правосудних институција, чинећи све да спрече читање оптужнице и признања у полицији Звездана Јовановића, оптуженог да је у премијера испалио смртоносни снајперски хитац.
После раздвајања поступка за убиство премијера од осталих злочина приписаних "земунском клану", у фебруару 2004. године, на оптуженичкој клупи остали су Звездан Јовановић, бивши заменик команданта ЈСО, Душан Крсмановић, један од чланова клана покојног Душана Спасојевића, Бранислав Безаревић, радник БИА, Саша Пејаковић и Жељко Тојага, припадници расформиране ЈСО. Првооптужени за организацију атентата, Милорад Улемек Легија, предао се 2. маја 2004. године и причао у судници све до септембра, а почетком фебруара 2005. из Грчке је изручен оптужени Дејан Миленковић Багзи који је неколико пута одлагао изношење своје одбране да би у јуну тражио статус сведока сарадника.
Маратонски процес
Суд је заседао више од 150 пута. Саслушано је више од стотину сведока, сарадника покојног премијера, случајних пролазника, полицајаца, вештака... Суђења су заказивана у размацима од око месец дана, и трајала су по читаву седмицу. Судило се од 10 часова па до краја радног времена. До данас нико од оптужених није на суђењу признао да је имао било какву улогу у убиству премијера.
Значајан моменат било је излагање вештака судске медицине и балистике, доктора Душана Дуњића и Милана Куњадића, током лета 2005. године. Они су изјавили да је Ђинђић убијен хицем из правца Улице адмирала Гепрата који га је погодио у срце, док је леђима окренут улазио у зграду владе. Његов телохранитељ рањен је другим метком, док трећег метка није било. Њихов налаз потврдили су и вештаци Института за криминалистику из Визбадена, сведочећи јесенас видеолинком из Немачке.
Јесен 2005. године потресло је Специјално тужилаштво за организовани криминал и означило кризу у процесу. Ухапшен је Милан Радовановић, заменик специјалног тужиоца који је заступао оптужницу у овом поступку. Осумњичен је за одавање службене тајне у вези са корупцијом у Врховном суду Србије. Два дана касније други заменик тужиоца, Небојша Мараш отишао је у адвокате. Радовановић је умро не дочекавши пресуду, а оптужницу преузима Јован Пријић, први специјални тужилац у историји те институције у Србији, сада један од заменика.
Нова криза у процесу десила се 3. јуна прошле године, када је отет, а затим и убијен сведок сарадник Зоран Вукојевић Вук. Те ноћи најпре је испред Ургентног центра нађено тело Зорана Повића Пове, једног од одбеглих "земунаца", да би неколико сати касније код аутопута био нађен и Вукојевићев полуспаљен леш. Патолози су рекли да не памте да су видели толико унакажено тело. Одмах је била јасна веза та два догађаја и претпостављало се да је Повић био један од оних који су отели Вукојевића, да је дошло до обрачуна највероватније у аутомобилу, да је тако рањен Повић и да су остали затим убили Вукојевића, пошто су над њим претходно извршили неописиву тортуру.
Крајем лета прошле године као бомба је одјекнула вест да је процес напустио и председник већа судија Марко Кљајевић, чији је рођени брат Горан Кљајевић, иначе председник Трговинског суда, ухапшен прошлог априла као један од вођа "стечајне мафије". Због повлачења Кљајевића суђење је у септембру почело испочетка, приказивањем записника о саслушању око 100 сведока и вештака на мониторима суднице, како би се избегло гласно читање документације на више од 6.000 страна. Кљајевића замењује судија Ната Месаровић која је од почетка процеса била члан већа и седела са његове десне стране.
Багзи доминира судницом
После више од годину дана преговора са тужилаштвом и различитих судских одлука, летос је прихваћен предлог Дејана Миленковића Багзија и он постаје четврти сведок сарадник у процесу. После Љубише Бухе, Миладина Сувајџића и Зорана Вукојевића и Миленковић је "оцинкарио" дојучерашње пријатеља, али је то учинио јавно, због чега је његово казивање пет дана било једно од главних вести у земљи. Багзи је набрајао везе политичара, судија, полицајаца и српске естраде са земунским подземљем, објашњавајући нашироко колики је био утицај Душана Спасојевића на јавни и политички живот у земљи.
Док је јавност с нестрпљењем очекивала да чује шта ће још рећи Багзи, долази до новог обрта јер је недалеко од центра Београда ухапшен један од чланова најужег језгра клана – Александар Симовић. Међутим, његов исказ пред судом није био нимало спектакуларан. Сем тврдње да је у време убиства премијера јео пљескавицу у својој кући у Земуну, што може да потврди његова супруга и још неколико пријатеља и рођака, Симовић ништа друго није рекао суду.
Наредно суђење заказано је за 20. март када треба да буде саопштена одлука о више десетина предлога адвоката, међу којима су и саслушање премијера Војислава Коштунице и његових бивших и садашњих сарадника Аца Томића, Радета Булатовића, Драгана Јочића, Борислава Микелића и Александра Тијанића. У "процесу века" и даље су у бекству Милош Симовић, Нинослав Константиновић, Владимир Милисављевић, Сретко Калинић и Милан Јуришић. Када ће процес бити окончан, у овом тренутку немогуће је прогнозирати.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


