Чекачи посла

Игром случаја, седео сам тако прошле године са групом студената из целог света. Било их је заиста са свих континената, из држава које су и богатије и сиромашније од Србије. Разговор се дотакао тема у вези са запошљавањем и тражењем посла, као и разлика у запошљавању међу нацијама. Тада се показао занимљив феномен: Нико од њих није могао да разуме значење српске фразе „чекам посао”.

"I am waiting for a job”. Људи су покушавали да разумеју шта то значи. У њиховим системима вредности, посао се тражи, или се чак ствара ако имате предузетнички дух. Али како се то посао чека? Било је јако тешко објаснити им.

„Чекам посао” може да значи много тога, али најчешће се односи на индивидуалне случајеве попут „чекам да ми теча заврши комбинацију”, или пак колективне попут „чекам да ови моји дођу на власт”. Чекање посла се углавном ради тако што се игра пасијанс на компјутеру, испијају кафе уз празне приче и блеји на „Фејсбуку”, а онда, када посао дође, све то исто наставља се на радном месту.

Ако откуцате на Гуглу „чекам посао”, можете видети исечке са разних форума у којима људи употребљавају ову фразу у неком разговору. „Чекам посао у државној служби” је далеко најчешћа употреба фразе, уз разне варијације и имена установа. Чекање се најчешће завршава када неко оде у пензију или на онај свет.

У анкети коју је радио сајт за запошљавање „Инфостуд”, такође се показало да је феномен „чекам посао” најзаступљенији у државним институцијама. Само 15 одсто од свих запослених у државним институцијама је нашло посао преко конкурса, а 10 одсто преко бироа. Ови проценти су далеко већи у приватним фирмама, а највећи у страним компанијама, где је половина запослених упала преко регуларног конкурса.

Последице овог феномена виде се у ефикасности државних институција. Већина запослених су ту „дочекали посао” без икаквог конкурса и селекције. Стога, ви чак можете на чело државног предузећа да поставите паметног човека, са сјајном визијом, али проблем настаје када реализација те визије крене да се делегира на разне ситне огранке и дође до људи који су ту „дочекали посао”. Многи од тих људи једноставно нису капацитет да изгурају било какву визију.

У предизборним обећањима доста се говорило о „департизацији”, али све и да се то реализује вољом власти, може да се деси само за крупне, руководеће положаје. За елиминацију „чекача послова” из најситнијих делова друштва потребно је да се промени менталитет људи, дакле изузетно много времена и смена генерација.

Један од начина за ово је едукација. Недавно сам сазнао да се у Норвешкој предузетништво као предмет учи од првог разреда основне школе. Шта мислите, да ли мали Норвежани „чекају посао” кад порасту? Код нас се предузетништво за сада учи само у одабраним школама као експериментални предмет, али искрено мислим да би требало да буде свуда.

Још једна битна ствар јесте да старија генерација прекине са васпитавањем деце по принципу „гледај да се увалиш у државну фирму а не да се мучиш код приватника”, јер мислим да нема бољег начина да се детету убије самопоуздање. У ствари, има. Када потомак жели да покрене свој посао, а родитељ га усмерава да „чека посао” јер „није он за то”.

На крају, „чекам посао” може да има још једну конотацију, а то је „чекам добру прилику”, што је негде између тражења и чекања. Подразумева тражење, али и одбијање сваке понуде за посао која нема почетну плату од 1.000 евра и руководеће место. У суштини, и ова варијанта „чекања посла” је контрапродуктивна, јер онај ко заиста вреди врло брзо догура до високе плате, колико год да је ниско почео. Наравно, у нормалној фирми.

„Чекачи посла” најчешће ће вам изнети рационалне разлоге за своје чекање. Наводиће вам масу примера како су тамо или овамо преко везе примили онога или овога, и како другачије не може. Одличан изговор за пасивност. Када им наведете контрапример, да се неко јавио на конкурс и добио посао, рећи ће вам „ех, то ти мислиш, па и тамо је све намештено, знам ја...”

Иначе, у психологији се „чекачи посла” означавају као реактивни типови људи, а „трагачи за послом” су проактивни. Циљ неког будућег реформисаног образовања требало би да буде продукција што више проактивних људи, не само када је тражење посла у питању, већ у свим сферама живљења. Само таква нова генерација може искоренити „чекање посла” из свакодневног српског говора.