Ко су лојални Срби у Хрватској

Морам да признам да сам желео да тема ове колумне буде слобода говора и слобода протеста, те како се то дефинише у складу са „западном вредности”. Желео сам да пишем о случају „Пуси рајот”, али у међувремену много ми је занимљивији случај сукоба председника Хрватске Иве Јосиповића и српског политичара и лидера Милорада Пуповца.

На први поглед ово би се могло описати као класична политичка борба двојице политичара и да на томе остане и ништа више. Али, ипак, Иво Јосиповић је изабрани председник Хрватске, а Милорад Пуповац је такође верификовао свој легитимитет као један од лидера Срба у Хрватској на више избора. Нема дилеме да су једне и друге легитимно изабрали гласачи и мораће пред њима поново (кад-тад) да потврђују тај легитимитет. Проблем овог сукоба је у томе што њихове позиције, ипак, нису равноправне, тим више што Јосиповић као председник и као представник већинског народа у Хрватској има не само већу одговорност према закону и Уставу него истовремено и највећу моралну одговорност. У том контексту његови последњи потези не могу другачије да буду виђени нити схваћени него да је одступио од те моралне одговорности и допустио да његова сујета и емоције претворе овај обичан политички обрачун у нешто много значајније и много опасније.

Прво, када год неки председник или председник владе почне да се бави уредничком политиком било којег листа то не може бити добро за њихово друштво ни за њихову власт. Пример Бориса Тадића са више медијских случајева у Србији јасно показује да таман и да се сви медији ставе под директну или индиректну контролу власти и таман да председник успе да смењује уреднике који га критикују, на крају ипак његова странка и он сноси највећу штету, јер се демократија не може свести на интерес једног човека нити може да се веже за његову сујету. Тако да када је Иво Јосиповић одлучио да одговори уреднику „Новости”, недељнику српске заједнице у Хрватској, већ је тада отворио једну полемику преко које не може ништа да добије, а много може да изгуби.

Још већи проблем јесте тај што се у суштини Јосиповић није бавио текстом нити питањима оптужби против њега које су се налазиле у том тексту него се одлучио бавити ликом и делом Милорада Пуповца желећи на овакав начин да се одбрани, с тим што рачуна да има много више грађана Хрватске који ипак више верују и воле њега, а не Пуповца.

Још је већи проблем у Јосиповићевом одговору што себи допушта, као председнику и представнику већинског народа у Хрватској, да одлучује ко добро представља српску мањину, а ко не. Ко је Хрватској лојалан, а ко је за њу штеточина, те каква слобода говора и штампе је прихватљива, а каква није. Све ове теме за једног демократу су недопустиве, а поготово када бављење таквим темама у контексту српско-хрватских односа и историје у Хрватској ствара нови анимозитет међу тим народима и отвара старе ране, које тешко да зарашћују.

Ово је опасна тактика јер ако председник Хрватске одлучи да Милорад Пуповац није легитиман и адекватан представник Срба у Хрватској, а уз то проглашава да „штети” Хрватској, а због тога се може закључити да је нелојалан; онда наравно да је нормално да сваки Хрват има право да на исти начин суди сваком суседу Србину. А ако је Србима лидер нелојалан и неадекватан за Хрватску онда како могу његови следбеници и гласачи бити адекватни и лојални тој држави? И ко треба да процењује ко је добар или лош Србин за Хрватску? На ова питања један саветник Јосиповића нуди једноставан и логичан одговор – хрватска држава и хрватске политичке странке једино могу да изаберу „праве” лидере и представнике Срба и других мањина.

Због оваквих „логичних” размишљања међу хрватским политичким лидерима треба и вреди бавити се овом полемиком између Пуповца и Јосиповића, не због тога што Пуповца треба подржати или одбранити него због тога да ако се допусти да Јосиповић може слободно да „одузме” или да да легитимитет српским лидерима и представницима онда у суштини Срби нити ће имати пуна права нити могућност да искористе своја демократска и уставна права да бирају своје представнике. А ова права ипак вреди бранити.

Чудно је да нико од представника власти у Београду још није схватио ово, и да кроз ћутање одобравају Јосиповићев обрачун са Пуповцем, а истовремено можда показују да и сами желе да Срби у Хрватској добију новог лидера. Проблем за београдску политичку елиту јесте у томе што би хрватска политичка елита да поставља српске лидере у Хрватској а не они. А можда и то није проблем ако постоји сагласност између Загреба и Београда око тога ко је прихватљив лидер Срба у Хрватској. После свега што су Срби у Хрватској преживели, да ли би неког стварно изненадило да се будућност Срба у Хрватској одлучује кроз договор Београда и Загреба и без њих?