Крах Србије у финалу

Србија је у финалу „изгубила главу“, али и најсјајније одличје. Орлићи су после низа одличних утакмица, у најважнијој одиграли катастрофално, без идеје, без реализације… Словенија је била далеко бољи тим и на крају и више него заслужено славила убедљив тијумф (84:65) и титулу европског првака за играче до 20 година. С друге стране, индиспонрани српски тим је умногоме покварио дотад одличан утисак, а морао је да се задовољи сребрним одличјем.

Не налик претходним дуелима, Србија је финални обрачун са Словенијом почела несвакидашње тихо и некако у страху. Притисак меча за трофеј поигравао се са умовима изабраника Немање Јовановића, којима је у тренуцима по почетном подбацивау лопте недостајало нападачке инспирације.

Нервоза се уткала у српске редове, што се осликало кроз лошу реализацију слободних бацања и прилично неуспешан шут са дистанце. Иако Орлићима ништа није полазило за руком, самопоуздања играчима у тегет плавим дресовима није мањкало. Храбра, чврста игра и жеља за такмичењем одржавале су Србију у резултатском прикључку, а после 10 минута игре, семафор у Стожицама је збирно показивао само 28 поена – 15:13 у корист домаћина.

Србија је мучила муку у шуту са дистанце, што је и био један од главних разлога слабог кошгетерског издања.

Најслабије издање изабраника Немање Јовановића досад Словенија је била кадра да казни, преузме иницијативу и оствари нешто значајнију предност половином друге деонице – 25:17.

Херој из сенке је за српски тим у тренуцима кризе био Никола Бундало. Крилни центар је ухватио неколико изузетно значајних скокова, погодио тројку и тако омогућио гостима да поново приђу на посед заостатка.

Ипак, сопствени пропусти поново су били кобни по Србију. Орлићи су играчки били бољи, квалитетнији тим, али константно неколико поседа у резултатском минусу. Једноставно шутерско издање Плавих није било на уобичајеном нивоу, а проценти испод сваког просека посве фрустрирајући. Нервоза је утицала и на неизнуђене грешке, а противник довољно спреман да казни велику већину пропуста. Чак седам промашених слободних бацања у првом полувремену, уз мизерних 31 одсто из игре, резултовали су и опипљивим, али опет и релативно лако достижним минусом – 32:40.

Безнађе Орлића се наставило и по повратку играча из тунела. Србија је и даље промашивала са дистанце, али и линије пенала, а резултатски дефицит полако „бежао“ из домена достижног.

Није Србији много помогао ни домаћински критеријум суђења, који фаворизовао Словенце и допуштао им да буду изузетно агресивни у одбрани. У трен ока изабраници Немање Јовановића су се нашли у дебелом минусу – 33:48.

Словенци су мучили ривала из рекета, у једном тренутку имали и више него дупло већи број погодака под кошем, што је уобичајено била главна предност сроског тима. Не и у великом финалу.

Андреја Лучића је једноставно појео притисак – плејмејкер Меге је нестао у финалу, био пркатично без учинка… У изостанку доприноса главног офанзивног мотора, Орлићи нису имали идедје у нападу, а срећни и пре свега смирени Словенци су погађали тешке шутеве и константно увећавали предност.

Покушала је Србија да се приближи у смирај треће деонице, стигла до минус 11, али су домаћини са две везане тројке поново отишли на огромних – 63:46.

Имала је Србија још један трзај почетком последњег квартала, али било је то исувише мало, исуивше касно… Како то обично и бива за недовољно добру игру казна је стигла и кроз „немогуће“ поготке ривала. Вансеријским тројкама Словенаци су Србији претили и потпуним дебаклом. Све у свему, издање изабраника Немање Јовановића било је недостојно меча за трофеј. Распала се игра Орлића у недељу увече. Словенија је, с друге стране, била довољно квалитетан ривал да то искористи и подигне трофеј европског првака. Чекало се само на завршно оглашавање сирене, после кога је домаћин славио прилично убедљиво – 84:65.

Дворана: Стожице. Судије: Пауло Маркес, Мариус Киулини, Чес ван Луи.

СЛОВЕНИЈА: Циперле 2, Грошић 12 (4 ск, 3 ил), Пађен 14 (6 ас, 3 ил), Болхар 6 (4 ск, 3 ас), Здравковић 6 (3 ас), Храбар 18, Лапајне 2, Плут 1, Менић 10 ( ск), Петковски 13 (5 ск, 7 ас).

СРБИЈА: Поповић 3, Џепина 10 (9 ск, 3 ас), Радовић, Тофоски 7 (5 ск, 3 ас), Ђурић, Лучић 5, Бошњаковић 3 (3 ск, 4 ил), Шојић 13 (8 ск), Бундало 5, Станојевић 10 (6 ск), Остојић, Шупут 9 (5 ск, 4 ас).

Џепина у идеалној петорци

Никола Џепина је одиграо Феноменалан турнир. Сјајни центар је био и једина константа Србије у финалу где је убацио 10 поена, уз девет скокова и три асистенције, а за бриљантна издања награђен је и местом у идеалној петорци турнира.

Џепина је просечно бележио 13,9 поена, уз 6,6 ухваћене лопте и 2,3 асистенције по мечу. Такође, крилни центар Универзитета Вашингтон је давао и огроман допринос у дефанзиви, бележивши две блокаде по мечу.

Недостајали Дрезгић, Срзентић, Војиновић, Ђурић…

Србија је на Првенство Европе дошла ослабљена, а неки од изостанака су се и те како осетили у финалном мечу са Словенијом. Пред турниру су на списку били још и играчи сениорског искуства попут Саве Дрезгића и Огњена Срзентића – првотимаца Меге претходне сезоне, као и МВП-ја КЛС-а, Александра Војиновића, али и Саве Ђурића… Ипак, због здравствених проблема нису пошли пут Љубљане, што је на крају скупо коштало српски тим.Шут с дистанце издао Плаве

Орлићи су изградили доста добрих акција, али их и упропастили катастрофалним шутем за три поена. Изабраници Немае Јовановића су погодили само пет пута ван линије 6,75 и то из чак 30 покушаја. Проценти од 17 одсто за три, 32 одсто из игре и само 66 са линије пенала били су једноставно недопустиви за финалну утакмицу.