Сви смо ужасно сами

Премијера представе "Превара" Харолда Пинтера у режији Жанка Томића изведена је недавно на сцени Битеф театра у Београду, а у овој интригантној хроници љубавног троугла, лик Еме тумачи позната глумица Неда Арнерић. Партнери су јој Јанош Тот и Александар Алач.
Неда Арнерић, коју публика памти по изванредним филмским и позоришним улогама, глумом је почела да се бави још у детињству. Факултет драмских уметности у Београду уписала је са 16 година, али га није завршила јер се по статуту факултета на почетку није могло студирати и играти.
Дипломирала је историју уметности…

Харолд Пинтер се ретко изводи на нашим сценама. Колико га је тешко играти?

Јако тешко. Пинтер је и сам био глумац. Своје комаде је стварао тако што је писао само реплике глумаца, без иједне дидаскалије. Интерпретаторима својих текстова давао је широку слободу да сами размишљају: како, шта, зашто неко нешто каже, или се нешто деси. И зато је деликатно радити Пинтера, јер ми радимо све оно што драмски писци ураде у својим дидаскалијама. Значи: она се расплакала, отишла, узела чашу, села, задремала... А све то не постоји код Пинтера. Имате само дијалоге, и то феноменалне дијалоге. Нема великог филозофирања, нема великих мисли, и зато је он "тежак". Зато ће Пинтера свако прочитати на свој начин. Убеђена сам да би, када би неко одлучио да направи фестивал Пинтера и када би сви играли "Превару", свака представа била потпуно другачија.

Комад "Превара" бави се на специфичан начин мушко-женским односима. Где сте пронашли своју Ему?

Када радим неки лик увек морам да кренем од себе. И лик Пинтерове Еме покушала сам да пронађем у својој дубини. Врло сам је лако пронашла и изградила. Теорија коју сам усвојила јесте да смо у животу сви ужасно сами, и када то схватимо све ће нам бити лакше. Значи да не треба много да се хватамо за спољашње ствари, за друге људе... Човек је рођен сам, и умире сам, и ако то на време схвати и много ради на себи пробиће се кроз живот и остварити. Ема се на крају извукла из свих тих ситуација у које је упала не својом кривицом, већ кривицом других људи.

Да ли и даље имате позоришну трему?

Увек! Тремарош сам зато што сам штребер. Зато што волим да све буде перфектно, тачно, прецизно. Да ништа не омане и да ништа не препустим случају. Самим тим, трема је присутна, а да не говорим о томе да је за мене свака нова улога у позоришту као прва. На филму је то, ипак, много лакше, опуштеније, може сцена да се понавља и више пута. Позориште је озбиљна уметност и тако је и доживљавам. Када изађем пред публику имам велику одговорност и отуда та трема, која је у сваком случају позитивна а не блокирајућа.

Како дефинишете позоришну мисију?

Позоришна мисија је битна ствар у животу нас, глумаца. Мислим да је Србија мало скренула са пута и због тога што људи више немају времена чак ни да читају. Тек после тога долази одлазак у позориште и биоскоп. Тога има све мање. Људи углавном пиље у ону очајну кутију која нас слуђује и празни, а то је телевизор. Али, ипак се нешто мења, као што видите, јер се за готово сваку позоришну представу тражи карта више. Београд је заиста постао културни центар Балкана, и поносна сам на то. Апелујем на младе да почну поново да читају књиге. Много смо се исушили изнутра, само мислимо како да преживимо... То је тужно. Уметници морају да испуне ту празнину.

Били сте у првом демократском сазиву Скупштине Србије. Шта се, у међувремену, променило?

Променило се много тога. На жалост тај први ентузијазам код мене је потпуно нестао, самим тим што смо изгубили човека који је апсолутно једини могао да ову земљу доведе тамо где јој је и место. Његова енергија је сигурно још увек ту, међу нама, али се расплинула од силних ситних непотребних размирица, свађа, сукоба, губљења времена и енергије ни на шта. Ова земља се вратила, по мени, на време пре октобра 2000. године, и сада покушавам да не будем толики емотивац, и да ме то не поремети у мом приватном и пословном животу. Али боли. Боли када погледам око себе и видим да сви полако иду напред, а ми не само да стојимо у месту него се чини да смо кренули уназад. Не видим како се из тога узвући. Сувише смо зла и негативне енергије унели у своје животе.

Да ли глумци заиста имају политички утицај или доприносе страначком декору?

Верујем да улазак глумаца у странке може да буде добар потез, иако мислим да глумцима не лежи професионално бављење политиком. То знам по себи, а видела сам и неке колеге који су такође пробали да се баве политиком, али им то није пошло за руком.

Често у својим интервјуима цитирате свог колегу Бату Живојиновића. Колико вас политика раздваја?