Svi smo užasno sami

Premijera predstave "Prevara" Harolda Pintera u režiji Žanka Tomića izvedena je nedavno na sceni Bitef teatra u Beogradu, a u ovoj intrigantnoj hronici ljubavnog trougla, lik Eme tumači poznata glumica Neda Arnerić. Partneri su joj Janoš Tot i Aleksandar Alač.
Neda Arnerić, koju publika pamti po izvanrednim filmskim i pozorišnim ulogama, glumom je počela da se bavi još u detinjstvu. Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisala je sa 16 godina, ali ga nije završila jer se po statutu fakulteta na početku nije moglo studirati i igrati.
Diplomirala je istoriju umetnosti…

Harold Pinter se retko izvodi na našim scenama. Koliko ga je teško igrati?

Jako teško. Pinter je i sam bio glumac. Svoje komade je stvarao tako što je pisao samo replike glumaca, bez ijedne didaskalije. Interpretatorima svojih tekstova davao je široku slobodu da sami razmišljaju: kako, šta, zašto neko nešto kaže, ili se nešto desi. I zato je delikatno raditi Pintera, jer mi radimo sve ono što dramski pisci urade u svojim didaskalijama. Znači: ona se rasplakala, otišla, uzela čašu, sela, zadremala... A sve to ne postoji kod Pintera. Imate samo dijaloge, i to fenomenalne dijaloge. Nema velikog filozofiranja, nema velikih misli, i zato je on "težak". Zato će Pintera svako pročitati na svoj način. Ubeđena sam da bi, kada bi neko odlučio da napravi festival Pintera i kada bi svi igrali "Prevaru", svaka predstava bila potpuno drugačija.

Komad "Prevara" bavi se na specifičan način muško-ženskim odnosima. Gde ste pronašli svoju Emu?

Kada radim neki lik uvek moram da krenem od sebe. I lik Pinterove Eme pokušala sam da pronađem u svojoj dubini. Vrlo sam je lako pronašla i izgradila. Teorija koju sam usvojila jeste da smo u životu svi užasno sami, i kada to shvatimo sve će nam biti lakše. Znači da ne treba mnogo da se hvatamo za spoljašnje stvari, za druge ljude... Čovek je rođen sam, i umire sam, i ako to na vreme shvati i mnogo radi na sebi probiće se kroz život i ostvariti. Ema se na kraju izvukla iz svih tih situacija u koje je upala ne svojom krivicom, već krivicom drugih ljudi.

Da li i dalje imate pozorišnu tremu?

Uvek! Tremaroš sam zato što sam štreber. Zato što volim da sve bude perfektno, tačno, precizno. Da ništa ne omane i da ništa ne prepustim slučaju. Samim tim, trema je prisutna, a da ne govorim o tome da je za mene svaka nova uloga u pozorištu kao prva. Na filmu je to, ipak, mnogo lakše, opuštenije, može scena da se ponavlja i više puta. Pozorište je ozbiljna umetnost i tako je i doživljavam. Kada izađem pred publiku imam veliku odgovornost i otuda ta trema, koja je u svakom slučaju pozitivna a ne blokirajuća.

Kako definišete pozorišnu misiju?

Pozorišna misija je bitna stvar u životu nas, glumaca. Mislim da je Srbija malo skrenula sa puta i zbog toga što ljudi više nemaju vremena čak ni da čitaju. Tek posle toga dolazi odlazak u pozorište i bioskop. Toga ima sve manje. Ljudi uglavnom pilje u onu očajnu kutiju koja nas sluđuje i prazni, a to je televizor. Ali, ipak se nešto menja, kao što vidite, jer se za gotovo svaku pozorišnu predstavu traži karta više. Beograd je zaista postao kulturni centar Balkana, i ponosna sam na to. Apelujem na mlade da počnu ponovo da čitaju knjige. Mnogo smo se isušili iznutra, samo mislimo kako da preživimo... To je tužno. Umetnici moraju da ispune tu prazninu.

Bili ste u prvom demokratskom sazivu Skupštine Srbije. Šta se, u međuvremenu, promenilo?

Promenilo se mnogo toga. Na žalost taj prvi entuzijazam kod mene je potpuno nestao, samim tim što smo izgubili čoveka koji je apsolutno jedini mogao da ovu zemlju dovede tamo gde joj je i mesto. Njegova energija je sigurno još uvek tu, među nama, ali se rasplinula od silnih sitnih nepotrebnih razmirica, svađa, sukoba, gubljenja vremena i energije ni na šta. Ova zemlja se vratila, po meni, na vreme pre oktobra 2000. godine, i sada pokušavam da ne budem toliki emotivac, i da me to ne poremeti u mom privatnom i poslovnom životu. Ali boli. Boli kada pogledam oko sebe i vidim da svi polako idu napred, a mi ne samo da stojimo u mestu nego se čini da smo krenuli unazad. Ne vidim kako se iz toga uzvući. Suviše smo zla i negativne energije uneli u svoje živote.

Da li glumci zaista imaju politički uticaj ili doprinose stranačkom dekoru?

Verujem da ulazak glumaca u stranke može da bude dobar potez, iako mislim da glumcima ne leži profesionalno bavljenje politikom. To znam po sebi, a videla sam i neke kolege koji su takođe probali da se bave politikom, ali im to nije pošlo za rukom.

Često u svojim intervjuima citirate svog kolegu Batu Živojinovića. Koliko vas politika razdvaja?