Колико је „праведника”

Јављам се поводом написа др Мила Бјелајца „Историји не треба додавати ни одузимати” од понедељка 3. септембра, као један од ретких још живих сведока времена о коме је реч. Од априла до бекства из Београда у Сплит 25. октобра 1941. радио сам на рашчишћавању рушевина у Београду, да би ме, после једне моје операције јуна те године, на рад у „Претставништву (тада писано са „т”, не „д”) јеврејске заједнице у Београду” довео инжeњер Емил Дајч, који је био на њеном челу. Претставништво је формирао Гестапо, пошто су претходно распуштене све јеврејске организације, а њихова имовина заплењена. Било је у згради Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије, у Улици кнегиње Љубице 34.

Августа 1941. Претставништво је обавештено да у Београд долазе Јевреји из Баната и да их треба распоредити на стан и храну по београдским јеврејским кућама. Иако сам имао само 19 година, посао је поверен мени, а помагале су ми две девојке отприлике мојих година: Терезија Хајдушка, из Алибунара, и Едита Марле, избеглица из Беча. Добили смо спискове доведених и урадили оно што је захтевано. Мојој породици (мајка, њена мајка, сестра и ја, док је отац био у заробљеништву) доделили смо једну старију жену из Панчева (заборавио сам име), затим кројачицу из Вршца Лили Кемпф, удату за кројача, фолксдојчера Јожија Кемпфа, и Молнара (заборавио сам име) из Вршца, ожењеног фолксдојчерком, која се развела од њега (имали су ћеркицу). По мом сећању, из Баната је дотерано око 4.000 Јевреја. Десетак дана после тога Молнар је добио позив да се, као и остали мушкарци, јави у логор Топовске шупе. Каква је била судбина овде поменутих? Хајдушка је, не знам како, преживела, породица Марле је прешла у Загреб и тамо страдала (то сам случајно сазнао у Бечу тражећи станара једне зграде, изнад чијег је презимена стајало и то презиме; била је то рођака, која је знала шта је било с њима). Сем мене и сестре, остала фамилија одведена је на Сајмиште и угушена у душогупки. Јожи Кемпф обилазио је жену и чинио све да је врати кући, но то му је успело тек непосредно пре почетка ликвидација са Сајмишта.

У атар истини морам рећи да је међу агентима српске полиције који су проналазили Јевреје и за то награђивани, био и један Јеврејин, Марко Бењаминовић (рођен као Бивас), који је, изгледа, успео да преживи и да се скрије. Помиње се још једно име, али су докази непоуздани.

Треба прецизирати да је одвођење на Сајмиште жена, деце и старијих мушкараца почело 8. децембра 1941, а позиве у Специјалну полицију за Јевреје у Улици Џорџа (писало је Ђорђа) Вашингтона са назнаком дана пријављивања разносили су српски полицајци. У новинама од 11. децембра објављен је позив да се 12. децембра пријаве сви који нису добили позиве раније. Не знам како су позиване ромске жене и деца, њих око 650, од којих је у логору помрло око 10 одсто, а остали пуштени пре почетка ликвидације.

Др Бјелајац располаже застарелим подацима о броју носилаца јеврејске медаље „Праведник” (145) са простора бивше Југославије. Тај број је двапут већи. Иако је од краја Другог светског рата и холокауста прошло око седам деценија, и даље се сваке године нађу докази за још понеког ко заслужује и добија тај назив. Према званичним подацима, на дан 1. јануара 2011. године, укупно је у свету признато њих 23.788 (у ствари више, јер је, на пример, Дански покрет отпора тражио само једну медаљу за све своје чланове). По земљама бивше Југославије број је следећи:

Председник Комисије за праћење антисемитизма Савеза јеврејских општина Србије