Европа спасава планету

Најважнији споразум од утемељавања Европске уније пре 50 година, историјски договор и "велики догађај у историји Европе", или само још један докуменат са много потписа, који више обећава него што може да испуни?

Ово су два пола реакција на сагласност лидера ЕУ постигнутих прошлог петка о новој енергетској стратегији која укључује нове мере и нове циљеве за суочавање са климатским променама. Преовлађујућа интонација свих коментара при том јесте да оно што је постигнуто у Бриселу треба да буде пример за остатак света, уз истовремена упозорења да неће бити лако речи претворити у дела.

Чланице ЕУ су као заједнички циљ прихватиле да до 2020. количину угљен-диоксида коју индустрија и транспорт испуштају у атмосферу смање за 20 одсто у односу на ниво из 1990. Главни механизам биће повећавање учешћа обновљивих извора (хидро, ветар, таласи, биогориво) у европском енергетском сектору са садашњих 6,5 одсто на 20 одсто, уз истовремено повећавање енергетске ефикасности за 20 одсто у истом периоду.

Ове мере, уз повећану примену технологија "чистог угља" и ширу прихватљивост нуклеарне енергије, треба да истовремено повећају и енергетску безбедност Европе, тако што ће смањити њену зависност од нафте са Блиског истока и руског природног гаса.

Споразум има две димензије: политичку и економску. Политичка је у чињеници да је, постизањем "разумног компромиса", у околностима веома супротстављених националних интереса чланица, ЕУ оснажила смисао свог постојања. Европа је, затим, постављајући нове еколошке стандарде, пружила пример и бацила рукавицу изазова остатку света, поручујући пре свега Америци, али и осталим великим економијама (укључујући ту и Кину и Индију), да је сазрело време да се у суочавању са озбиљним глобалним проблемом покаже недвосмислена политичка одлучност.

Најзад, споразум из Брисела је велика политичка победа канцеларке Ангеле Меркел и нова потврда да, у улози председавајућег ЕУ, она стасава у политичара великог формата. Постигнути компромис је, по свим оценама, њено постигнуће: у преговорима је демонстрирала праву меру лидерске одлучности и преговарачке вештине, показујући и импресивно познавање проблема, стечено још док је била министарка за заштиту природне средине у влади канцелара Кола, и у том својству један од архитеката Кјото споразума.

Економски, споразум је двосекли мач. Примена обавезе да ће свака нова електрана на територији ЕУ после 2010. морати да има технологију "за издвајање и одлагање" угљен-диоксида, чиме ће бити елиминисано његово испуштање у атмосферу, сигурно ће поскупети на овакав начин генерисану струју, умањујући донекле конкурентност европске индустрије, што је проблем који тек треба да се решава. Већ од почетка следеће године почеће и редуковање емисија "гасова стакленика" и из сектора транспорта, постепеним заоштравањем стандарда мотора, али и агресивнијим подстицањем коришћења биогорива.

Споразум је и "нова димензија европске сарадње" која тек треба да се провери у пракси. Постављени циљ су, наиме, начелно прихватиле све земље, али о појединачним обавезама тек треба тек да се преговара. Тај незахвални посао преузимају Европска комисија и њен председник Мануел Барозо, који је сигурно свестан свих тешкоћа на путу реализације "најамбициознијег климатског споразума света".

У преговорима са сваком земљом треба де се одреде њене "обавезујуће квоте" тако да укупни резултат буде прокламовани европски циљ. То ће подразумевати велику флексибилност, с обзиром на различите националне политике и постојеће енергетске зависности. Француској би, тако, могло да буде дозвољено да у квоту "обновљивих" извора укључи и нуклеарне електране, док би се Пољска спорије од других ослобађала од угља, који сада у производњи струје тамо учествује са 90 одсто. Данска је већ најавила да ће у њеном коктелу енергетских извора "обновљиви" учествовати са 30 одсто.

Један од првих практичних потеза биће и одлука о замени класичних сијалица оним штедљивим у року од две године, чиме би се укупни ЕУ рачун за струју смањио за више од пет милијарди евра, а количина емитованог угљен-диоксида за 20 милиона тона годишње.

Најнеизвеснији је засад ефекат који ће европски споразум имати на промену глобалне климе разговора о климатским променама. Прва прилика за проверу тога биће јунски самит Г-8, групе најразвијенијих земаља, где се очекује да главну реч о овој теми опет поведе Ангела Меркел. Следеће сучељавање политичких воља и националних интереса уследиће потом у децембру у Индонезији, где на позив УН почињу разговори о новом споразуму који треба да замени Кјото протокол из почетка 90-их, који истиче 2012.