Зоран Миливојевић: Археолог људске душе

Како васпитати дете: љубављу или батинама? Да ли остати у браку у којем је понестало романтике? Када опростити неверство партнера? Шта је срећа?

Отворено, храбро и на сасвим неортодоксан начин одговарајући на ова и многа друга важна животна питања у својој редовној колумни у „Политици”, др Зоран Миливојевић, психотерапеут, стекао је поверење и популарност код наших читалаца, aли и најшире јавности, мада је изгубио подршку неких својих „традиционалнијих” колега.

Овим и другим текстовима у медијима и на друштвеним мрежама, честим јавним наступима, као и објављеним књигама које су изузетно добро прихваћене широм некадашње Југославије, др Миливојевић је, како каже, желео да се људи „препознају” у сличним случајевима из његове праксе и тако можда нађу решење и за сопствени проблем.

А шта кад се психотерапеут и сам нађе у недоумици?

– Део тренинга психотерапеута је да ради на себи, да би помогао другима. Кад се суочим са личним проблемом, поставим се истовремено и као пацијент (односно, како радије кажемо, клијент) и као терапеут. Ако то не помогне, обратим се колеги. Наравно, грешке су увек могуће јер и ми смо, ипак, само људи – наглашава др Миливојевић.

Сећа се да му је на почетку каријере била највећа тешкоћа да ради са старијим пацијентима који би му рекли: „Па ви сте као мој син!”. Касније је морао да се потруди да заузда личне симпатије и саосећање. Али, додаје, никад се није заситио да слуша људе који му се обраћају за помоћ, јер свачија је прича другачија, посебна, нова...

Живот „тамо и овде”

Његова животна прича почела је првог дана децембра 1957. године у Београду. Имао је лепо детињство и рану младост, захваљујући родитељима и баки из Шибеника код које је проводио лета. Растао је у не баш свакидашњем окружењу: мајка Марија је била филмски монтажер, а отац Миливоје филмски сниматељ (заслужни уметник Југославије), обоје слободњаци без сталног запослења, тако да је и он већ од младости прихватио такав начин живота.

– Због тога сам одмах после завршеног Медицинског факултета кренуо неким својим, атипичним путем. Заједно са једном колегиницом држао сам тренинге трансакционе анализе (правац у психоанализи) у неколико градова бивше Југославије, што је значило да сваки викенд проводим другде. И тако већину мог живота: док се други одмарају и забављају, ја радим, а када ја могу да се дружим, други су заузети.

Сада функционишем тако што сам пола месеца у Љубљани, где предајем трансакциону анализу будућим психотерапеутима (све више сам професор, све мање психотерапеут), а пола месеца у Новом Саду. Ту су ми син (из првог брака), супруга Маријана и Институт „Психополис” чији сам оснивач и стручни директор. Наравно, стално долазим у Београд, пословно и у посете мајци. Јесте напорно, али сам се навикао – тврди наш саговорник.

Живети „тамо и овде” има разне предности, али оптерећује породичне односе, признаје Зоран. Ипак се труди да што више буде уз сина. Њих двојица сваке године проведу десетак дана заједно на неком занимљивом месту, уз море, где могу да роне (што обојица обожавају).

– Марко је већ пунолетан, има неке своје преокупације. Похађа карловачку гимназију, учи језике, свира гитару и саксофон, има бенд у којем пева... Маријана је, после десет година брака, очекивала да ће се моја путовања смањити, па тихо протестује. То покушавамо да надокнадимо са неколико краћих заједничких одмора током године. Проблем су, међутим, моји недовршени пројекти. Имам око осам књига које би требало завршити, али не налазим времена за писање. То ми је сад у плану – најављује др Миливојевић.

Пре него што је запловио „водама људске психе” успевао је да удовољи својим широким интересовањима и склоностима: поред осталог, волео је да црта, бавио се нумизматиком и занимао се за археологију (чак је једно време обилазио околину Зрењанина са детектором метала у руци). После је закључио да је занимљивије „копати” по људским душама него откопавати старе ствари. Ипак, и данас сакупља антиквитете. Има лепу збирку бронзаних секира и колекцију српског средњовековног новца („Намеравам да са колегама који су у томе стручнији од мене напишем књигу”).

Све до краја гимназије тренирао је карате у „Радничком”. Управо ту је, каже, од свог тренера сазнао за бушидо, самурајски кодекс части, и научио шта је заиста вредно у животу – поштовати себе и друге. То је и основа трансакционе анализе чији је мото „ја сам у реду, ти си у реду”. Пред крај гимназије због повреде колена на скијању морао је да прекине са том врстом спорта, и тада се преоријентисао на роњење.

Доктор из породице филмаџија

Како је постао психотерапеут?

Краћа, шаљива верзија гласи: волео је на телевизији да гледа „Кино око”: изаберу неки добар филм, после у студију причају са стручним и занимљивим људима, а студенти то прате. Често је ту наступао и Владета Јеротић, и сваки пут кад га је слушала, Зоранова мама је узвикивала: „Како је овај човек паметан!”, па је млади Миливојевић пожелео да и он буде психотерапеут, да и он постане тако паметан.

У ствари....

– Када сам се одлучивао за факултет, колебао сам се између режије и архитектуре... па определио за медицину. Схватао сам је као део антропологије и као солидну основу која ће ми дати биолошке основе да разумем како људи функционишу као организам. Првенствено ме занимало како ради мозак. Сматрао сам да је то тежи део, а да ћу психолошка и социолошка знања стећи читањем. У то време нарочито ме је заокупио проблем лудила, моја је младалачка фантазија била да бих можда могао да допринесем да се пронађе лек или решење за ту најтежу врсту поремећаја – каже др Миливојевић.

То његово опредељење било је изражено током студија, кад је (1981–1984) окупио људе сличних интересовања у групи за мултидисциплинарни приступ мозгу, мишљењу и понашању „Мултигносис”, а истовремено покренуо и водио „Алгрену” – алтернативну групу за ресоцијализацију наркомана. Био је то одличан концепт да се студенти са специјализованом едукацијом баве зависницима од тешких дрога који су апстинирали и желели да потпуно изађу из тог круга. За ту активност је 1982. добио Октобарску награду Београда за студенте.

– Иницијатива је била веома корисна, јер је већи број студената стекао потребна знања и касније се професионално бавио проблемом наркоманије. Тада смо покренули политичку акцију које је резултирала изградњом Центра за лечење и превенцију зависности од дрога у Драјзеровој улици, упркос јаком отпору месне заједнице Дедиње у којој су били значајни политичари. Додуше, вероватно је последица тога била да касније, на одслужењу војног рока, нисам био додељен санитету, као дипломирани лекар, већ сам завршио у пешадији – примећује наш саговорник. После низа перипетија, на крају је ипак радио на Психијатрији у Војној болници у Загребу, и дао свој допринос развоју психотерапије у војсци.

Накнадно извињење

Друга корист из тог раног бављења проблемом узимања дроге је његова књига „Игре које играју наркомани”. Постала је незаменљива у примарној превенцији јер онима који немају искуства открива основне манипулације и „мувања” којим се служе зависници.

Поред ове, др Миливојевић је објавио још неколико књига, које су веома добро прихваћене у јавности, и на које је посебно поносан, а највише на своје капитално дело „Емоције”, које има више од 800 страна, где је понудио једну (од укупно десетак у свету) такозвану велику теорију емоција. Она објашњава и пријатна и непријатна осећања, као и она здрава и патолошка. Књига је објављена у Србији, Словенији и Хрватској, а на десетак факултета је користе као уџбеник. Наравно, ту је и бестселер „Формуле љубави”, па „Мала књига за велике родитеље”, „Уловити љубав”…

Шта би, можда, у животу друкчије урадио?

– Сигурно неке ствари око васпитања, за које сада мислим да су важне, а нисам то знао када је моје дете било мало, зато их нисам одрадио на добар начин. Нису у питању велике ствари, јер сам Марком задовољан какав је као човек, али, да сам поред љубави коју сам показивао био бољи тренер, он би сада имао уграђене неке механизме који би му користили у даљем животу – сматра др Миливојевић.

Такође, додаје, да се младости неодговорно понео према неким девојкама које су га волеле, па сад примећује: „То сам радио из своје незрелости и комплекса ниже вредности, тако да ми је жао и овим путем им се извињавам”.

..............

Њега занимају емоције

Др Зоран Миливојевић дипломирао је на Медицинском факултету у Београду и специјализовао у области психотерапије (клинички трансакциони аналитичар), којом се бави кроз приватну праксу, као међународно признати едукатор (водио је тренинге широм некадашње Југославије, сад предаје на Универзитету Сигмунд Фројд у Бечу а по позиву и на неколико других европских универзитета) и супервизор (у Центру за лечење зависности од забрањених дрога Психијатријске клинике у Љубљани). Бави се и комуникологијом, али његово главно подручје интересовања је психологија емоција. Председник је ТА центра – Асоцијације трансакционих аналитичара Србије и председништва Савеза друштава психотерапеута Србије, и члан председништва Психијатријске секције Српског лекарског друштва.

Убедити или уверити?

Наш саговорник не воли да употребљава реч „убедити” кад говори о свом раду с пацијентима, већ „уверити”. Прва асоцира на беду и може се схватити као „увести (неког) у беду” док друга асоцира на веру и на убеђење. Значење речи је веома важно у трансакционој анализи, јер то је, истиче др Миливојевић, пре свега размена порука које човек носи у себи.

Поштуј и себе и друге

Имате ли неки мото који преносите својим пацијентима, студентима и читаоцима?
– Пуно пута сам имао прилике да видим како неки иначе добар мото постаје карикатура и извор проблема када га се људи фанатично придржавају. У психотерапијском процесу избегавамо да на било који начин преносимо властите вредности нашим клијентима. Полазимо од идеје да су људи различити, да оно што је добро за једнога не мора бити добро за другога, тако да свако треба да доноси одлуке самостално, нарочито ако су у питању важна животна питања, јер је он тај који ће живети даље са последицама својих одлука. Али када су у питању моји студенти, ученици психотерапије, тада им саветујем да се стално усавршавају, да сачувају радозналост јер су људи увек друкчији, непоновљиви, и да увек поштују и себе и друге.