Ту где је живот нема увек среће

Венеција, Лидо – Другу половину и завршницу 69. Венецијанског фестивала обележила су дела филмских ветерана-великана: Маноела де Оливеире, Марка Белокија, Роберта Редфорда, али и независних редитељских звезда – Филипинца Бриљантеа Мендозе и Американца Хармони Корин, који се на Лидо вратио после 15 година одсуства.

Најстарији живи редитељ на свету, неуморни и стално активни Португалац Маноел де Оливеира, у децембру ће прославити 104. рођендан, ван конкуренције је представио филм „Гебо и сенке” у којем играју његове миљенице Жан Моро и Клаудија Кардинале, али и многе звезде португалског филма. И овај филм легендарног Маноела је на трагу поетике и естетике његових претходних дела у којима увек има и шарма мистерије и адаптације познатих драмских комада, а овај је о сиромаштву – теми тако актуелној откако се Португалија придружила Европској заједници. О томе Оливеира казује кроз метафоричну причу о Гебовој породици у којој глад постаје покретачка сила свега и у којој 12 плесача (12 земаља ЕУ) плеше ноћу док град Порто спава, а Кандидина – лик који игра Жана Моро, још једном каже наглас да нема пара док гледа кутију пуну новца пред собом...

Као најјачи италијански кандидат за награде појавио се продукцијски раскошан филм „Успавана лепотица” маестра Марка Белокија (прошле године му је на Лиду уручен „Златни лав” за животно дело), у којем и проблематику еутаназије тематизује унутар окриља политичке збиље савремене Италије. У „Успаваној лепотици” политика, иако свуда присутна, наоко је измештена у други план. У првом плану је истинита прича о националној италијанској трагедији, о судбини младе жене Елуане Енгларо чији се живот угасио судском одлуком после 17 година проведених у дубокој коми. Пошавши од потресног истинитог догађаја, Белокио гради психолошку драму са четири лика која на ову тему имају сопствена уверења (играју Тони Сервило и Изабел Ипер) спајајући њихове приче у јединствену емоционалну целину и рефлексије о смислу и вредности живота и тренуцима када он престаје.

Нови моћан политички трилер ван конкуренције јуче је представио легендарни „холивудски диносаурус”, глумац, редитељ и продуцент снажног и гласног политичког гласа – Роберт Редфорд (1936) који први пут борави на Венецијанском фестивалу. Његов филм „Друштво које чуваш” (према роману Нила Гордона) осветљава део новије америчке историје о којој се никада не говори тако гласно и то кроз причу о припадницима радикалног крила некадашњих америчких студената – шездесетосмаша који су крварили на протестима против вијетнамског рата, отишавши у својима акцијама и корак даље починивши дела које је америчка влада окарактерисала као тешки терористички акт.

Некадашњи бунтовници и борци за мир и правду у свету и даље су на полицијским потерницама означени као најтраженији злочинци. Имају нове идентитете, своје породице, нови живот. Никада никог из свог друштва нису издали, никада открили ко је ко – они су друштво које се међусобно чува и само пробуђена лична савест може да их изведе пред лице правде и јавности како би се коначно открила истина да није све баш тако како то већ деценијама пласирају амерички званичници и федералне службе. О свему томе Редфорд – уједно и један од главних филмских јунака уз Џули Кристи, Сузан Сарандон, Ника Нолтија – прича, кроз изванредно драматуршки развијену игру мачке и миша између младог новинара Бена Шепарда (Шија ЛаБеф) на трагу „приче века” и бегунца Џима Гранта (Редфорд). И један и други желе истину која ће редефинисати њихове животе. Одличан филм!

Међу боље филмове у главном такмичарском програму може се убројати и филм „Твоја материца” Бриљантеа Мендозе независног филипинског аутора, редитељске звезде у константном успону у последњој декади (освајао је и неколико канских награда), у којем остаје доследан својој естетици „испрљаних” кадрова снимљених камером из руке, али одустаје од мистике, насиља и „људског глиба”. Мендоза у овом филму на себи својствен начин гради топлу причу о љубави и жртвовању. Жртву подноси жена-нероткиња која ће зарад љубави према мужу учинити све да му друга роди дете.

Суптилности овакве врсте наравно да се не могу очекивати од независног америчког сценаристе и редитеља Хармони Корина (најпознатији је као сценариста филма „Кидс” и редитељ филма „Гамо”), јер он је увек веома експлицитан и у реалистичности готово немилосрдан док већ две деценије „прежвакава” стално исту тему – малолетничку делинквенцију. Тачније, крик америчких тинејџера који не умеју да се снађу у простору и времену, па ваљда зато пију, дрогирају се, оргијају и чине злочине. Тако је и у новом Кориновом филму „Spring Breakers”. Наслов означава тинејџере који проводе своје хедонистичке и разуздане дане током пролећног распуста, у овом случају четири тинејџерке (једну од њих глуми популарна Селена Гомес) које чине све најбизарније чега се Корин могао досетити у добро снимљеном, али до зла бога понављајућем филму у којем драма никако да почне. Најинтересантније у њему је то што је славни глумац Џејмс Франко физички потпуно непрепознатљив као ди-џеј, локални силеџија који ће девојчице узети под своје окриље...

До краја фестивала пред публиком и жиријем наћи ће се још филмови Брајана де Палме и Франческе Коменчини.

----------------------------------------------

Театарска алхемија Питера Брука

Венецијанска „Мостра” је ове године широм отворила врата и за низ изванредних документарних филмова, међу којима је и „Натегнуто уже” Сајмона Брука, сина великог позоришног мага Питера Брука који је присуствовао премијери. Питер Брук је признао да је једва прихватио да се о његовом раду сними филм јер му дуго није било јасно „како било ко може да ухвати овај нематеријални креативни процес”, али и изјавио да је веома задовољан филмом. Остаје забележена и Брукова изјава: „да би посао који ради имао неку корист човек мора у потпуности да му се посвети и да га брани до смрти, али истовремено мали глас у мени ми шапуће – држи чврсто, пусти лагано”...