Поштовање и уљудност

Сваки човек жели да живи у заједници, у људском друштву у коме се осећа прихваћено и цењено. Да би се неко тако осећао потребно је да од других људи добија потврде да јесте прихваћен и да га други виде као вредно људско биће. Потребни су му љубав и поштовање.

Љубав је осећање које се углавном показује и доживљава у интимном социјалном кругу, док се изван овог круга, у јавности, изражава поштовање. Изгледа да код нас постоји велика разлика између интимног и јавног. Већина људи се осећа довољно вољенима од блиских особа, док управо у јавности, у свакодневној комуникацији са особама са којима нису блиски, не доживљава да је цењена.

Поштовање осећамо према оним људима за које оцењујемо да имају неку особину коју ми високо ценимо. Што неко више цени дату карактеристику друге особе, то је снажнији његов доживљај поштовања према њој.

За разлику од описаног поштовања које је потребно „зарадити” неком изузетном карактеристиком или способношћу, постоји и оно елементарно или минимално поштовање које припада сваком људском бићу. Према теорији људских права, сваки човек, само зато што јесте човек, има право на достојанство. Бити достојан долази од „стајати-до” чиме се наглашава да се стоји на истом, хоризонталном нивоу, да није вертикални однос у коме се други понижава („чини ниским”) или се према њему понаша узвишено („са висине”). То значи да елементарно поштовање искључује презир према некој особи, и то без обзира каква је та особа и шта је урадила. У пракси то значи да без обзира на то шта неко осећа према некој особи и шта мисли о њој – у обавезије да се према њој понаша са поштовањем. То је цивилизацијски стандард који се назива уљудност.

Многобројни примери из свакодневног живота указују да је код нас превише људи који захтевају поштовање, истовремено одбијајући да поштују друге. Најчешће због тога што не разумеју шта поштовање јесте, тако да изражавање поштовања доживљавају као знак слабости, као неку врсту понизности. А како не желе да буду понизни, понашају се бахато и у стварности понижавају друге.

Проблем је и када неко не разликује поштовање, које је позитиван однос, од страхопоштовања које је негативан однос. Страхопоштовање је врста страха због којег се неко понаша као да поштује само да би спречио агресивност друге особе. Зато није ретко да неко застрашује друге изнуђујући „поштовање”.

Све то чини да је потребно да вратимо уљудност, љубазност и поштовање у јавни живот, како у медијима тако и у свакодневној комуникацији. Најбоље сопственим примером, али и јасном осудом неуљудног јавног понашања.