Нови живот после трансплантације бубрега

Саши Мицковском (31) из Сенте живот се потпуно променио у последњих месец дана, јер је, после две године мучног одласка на дијализу због проблема са бубрезима, добио нови орган. Трећи август му је на неки начин нови датим рођења, јер су му тада медицинари са Војномедицинске установе јавили да дође на анализе због тога што се појавио донор органа. Потенцијални донор је била мајка троје деце која се нашла у стању мождане смрти, а породица је одлучила да се њени органи могу искористити за трансплантације, јер је она њима причала о томе да би то волела да уради ако, нажалост, дође у такву ситуацију.

– Седам особа је позвано када и ја и почеле су претраге коме постојећи бубрег одговара по свим параметрима. Утврђено је да сам ја тај који ће добити орган. Операција је трајала неколико сати и добро сам поднео захват. Опоравак је трајао 13 дана. Већ после четвртог дана могао сам да ходам и почео сам да једем. Сада долазим на контроле и пијем два лека против одбацивања органа – објаснио је Мицковски, кога смо затекли на редовној лекарској контроли на ВМА.

Живот нашег саговорника сада је добио нов смисао, јер више не мора да путује до Кикинде, 50 километара, три пута недељно, на дијализу. Због болести је био принуђен да оде у инвалидску пензију, а нико из породице није могао да буде донор органа, јер им се нису поклапали резултати.

– У септембру 2009. године, сазнао сам да имам проблеме са бубрегом и то тако што ми је на мору позлило. Лекари су тада видели веома висок ниво креатинина и вратио сам се одмах у Србију. Три недеље сам био на претрагама у Новом Саду, покушали су затим око пет месеци да ме лече лековима, а онда је дијализа била једино решење, све до спасоносне трансплантације. Сви моји пријатељи и познаници су потписали донорске картице и завештали органе, јер су на мом примеру видели колико тако нешто значи – додао је Мицковски.

Пуковник др Невен Вавић, начелник Центра за трансплантацију ВМА, сматра да грађани треба да подрже програм кадаверичних трансплантација (када су донори особе у стању мождане смрти).

– Појединци сумњају да постоји трговина органима и морам да кажем да верујем да нема злоупотреба у овој области, јер овај програм захтева висок ниво организације здравствених служби. Сигурно је и да ниједан тим лекара не може да прогласи неког да је мождано мртав, ако то заиста није – истакао је др Вавић.

У многим земљама, објашњава пуковник професор др Ђоко Максић, координатор за трансплантације ВМА, трансплантација бубрега је прва шанса за лечење болесника, јер је овај поступак јефтинији од дугогодишњих одласка на дијализу. То се ради, каже наш саговорник, да би млади људи могли да имају потомство и да воде нормалан живот, а тек после 20-ак година, ако бубрег изгуби функцију, пацијент иде на дијализу.

– У Европи се чека на пресађивање органа до три године. Код нас се чека пет и више година, што је пуно. Дугогодишњим боравком на дијализи мењају се крвни судови и може доћи до компликација због чега се некад и не саветује обављање интервенције. У нашој земљи више од 800 особа налази се на листи чекања на нови орган, а годишње се операција уради код 120-150 болесника. Наша је жеља да се бољом организацијом, формирањем већег броја регионалних центара и школовањем кадрова обавља 300 трансплантација у Србији годишње и да се оне раде у прве три године од дијагностификовања болести – нагласио је др Максић.

Сваке године од 600 до 700 нових болесника оболи од бубрежних болести за које је трансплантација спасоносно решење.

Д. Давидов-Кесар