Книћанин – Рудолфов дар

Село Книћанин се налази на ушћу Тисе у Дунав.
Тиса је највећа лева притока Дунава која му се на његовом моћном путу низ Европу припаја на 1214. километру.
Друмским путем село је удаљено 60 километара од Београда, равном траком Зрењанинског пута, скретање за Перлез.
У близини је Царска бара, очувана еколошка целина која званично има статус специјалног резервата природе. Простире се на 1.600 хектара у међуречју Тисе и Бегеја. Поред језера и рибњака, светски је позната орнитолошка станица, народски речено – царство птица. Хотел "Сибила" налази се на улазу у резерват, одмах испод насипа с којег се пружа поглед на простране рибњаке.

Атар Книћанина је и богато ловиште, пре свега дивље свиње и јелена. Доброћудни и, чини се, увек осмехнути Србољуб Стојковић, секретар Месне заједнице, упућује нас на ресторан "Траг" у којем се служи дивљач. Ресторан је уређен у панонском стилу, тамбураши свирају и за ручак а посебан угођај је мали зоолошки врт испред улаза у ресторан на самом Зрењанинском друму. Затекли смо медведа (!) сивкасто-мрког крзна како лењо лежи у гвозденом кавезу. Кажу да су га овде нанеле наплавине екс-ју ратова.

На другој страни Тисе, одмах преко друмско-железничког моста, уздиже се Тителски брег и кровови градића Титела. Ту већ може да се бира између неколико рибљих ресторана, с дугом традицијом, која полази још из 19. века.

Равнокрсни шорови Книћанина испарцелисани су 1868. године. Тада је село добило име Рудолфсгнад (Рудолфов дар), по сину царице Марије Терезије. Исушивањем мочварног земљишта и подизањем високих насипа добијена је земља за живот 5.000 становника, углавном тителских Немаца. Од 1918. село се зове по команданту српских добровољаца у револуцији 1848. војводи Стевану Петровићу Книћанину. После Другог светског рата ово мирно насеље постаје логор за немачку националну мањину и место њеног масовног стратишта.

Од 2000. године Книћанин је и место меморијалних похода Подунавских Немаца. Долазе широкотрупним лађама до Новог Сада а одатле аутобусима пут Книћанина. На старом немачком гробљу обновљена је капела у готичком стилу, али ушпалирено дрвеће обрасло бршљаном као да говори да је време стало.

Сусрети Подунавских Немаца са мештанима Книћанина су пријатељски и обично се заврше заједничким ручком у сали Ватрогасног дома. Разумевање с обе националне стране учинило је од Книћанина место историјског помирења.