ДС – расадник партија и лидера

 Поводом спекулација да би се унутарпартијске тензије у Демократској странци могле завршити расколом, „Политика” ће у наредним данима подсетити на поделе које су се дешавале у српским политичким партијама од почетка савременог вишестраначја

Из окриља Демократске странке изашле су Демократска странка Србије, Либерално-демократска партија, Српска либерална странка, Демократски центар, Народна демократска странка

Демократска странка, која ће на данашњој седници Главног одбора у можда одлучивати и о ванредним партијским изборима, несумњиво је имала бурнији унутрашњи живот од свих партија које су тренутно активне на политичкој сцени. У прилог овој констатацији довољно је навести странке које су изашле из окриља ДС-а: Демократска странка Србије, Либерално-демократска партија, Српска либерална странка, Демократски центар, Народна демократска странка.

Демократска странка, вршњак новог, посткомунистичког и постсоцијалистичког вишестраначког система у Србији, постала је позната по фракцијама и честим појавама различитих струја. Од почетка суочавала се с проблемом унутрашњих подела и расцепа, али је увек остајала на ногама, најчешће јача од оних који су одлазили из ње.

Прва опозициона странка је имала и најозбиљније унутрашње окршаје за место лидера, а ако је тачан бар део медијских спекулација које се могу чути последњих недеља, у току је и битка за позицију четвртог председника демократа од 1990. године, када је основана као наследница Демократске странке Љубе Давидовића и Милана Грола.

У историји ДС-а посебно је важан 13. децембар 1989. године када је група од 13 српских интелектуалаца објавила намеру да оснује Демократску странку. То су учинили 3. фебруара следеће године када је за председника изабран Драгољуб Мићуновић победивши противкандидата Косту Чавошког.

У јануару 1991, незадовољни политиком странке, сматрајући да она треба да буде више национално оријентисана, из ДС-а излазе њени оснивачи Чавошки и Никола Милошевић. Оснивају Српску либералну странку, која никада није играла посебно важну улогу на политичкој сцени, а формално је престала да постоји јануара 2010, јер није успела да сакупи 10.000 потписа за пререгистрацију.

Прави раскол у ДС-у настаје јуна 1992. године после одлуке Главног одбора странке да се не улази у опозициони покрет ДЕПОС. Незадовољни, на челу са још једним оснивачем ДС-а, Војиславом Коштуницом, најпре оснивају фракцију ДС за ДЕПОС, а онда дефинитивно одлазе и формирају ДСС.

У то време лидер ДС-а је и даље Мићуновић, кога 1994. смењује Зоран Ђинђић. Иако није желео да оде, оптужујући доскора блиског сарадника Зорана Ђинђића да од странке покушава да направи предузеће, на ванредној скупштини 25. јануара, Мићуновић је поднео оставку да би сачувао јединство странке. Ђинђић је изабран за председника ДС-а као једини кандидат.

Мићуновић децембра следеће године напушта странку, а 1996. оснива политичку партију Демократски центар, привукавши неколицину угледних чланова ДС-а. После избора 2003. Демократски центар се прикључује ДС-у.

Ђинђићево лидерство током деведесетих година прошлог века обележило је и постојање различитих струја и динамичан унутрашњи живот странке, али највећи изазов стигао је у години демократских промена. Изазивач је био тадашњи потпредседник странке Слободан Вуксановић, који је на изборној скупштини у фебруару 2000. изгубио са малом разликом. Вуксановић је октобра 2000. изашао из ДС-а и у новембру следеће године основао Народну демократску странку, која се три године касније припојила ДСС-у.

После убиства Ђинђића 12. марта 2003. вршилац дужности председника странке био је Зоран Живковић, кога је на изборној скупштини 27. јуна 2004. године победио Борис Тадић. Тада се за четири потпредседничка места надметало 10 функционера. Борба за руководеће позиције у ДС-у био је заправо сукоб различитих визија о томе куда и како странка треба да иде после смрти дугогодишњег лидера.

Као најоштрији опоненти Тадићу и његовим истомишљеницима издвојили су се Живковић и Чедомир Јовановић, блиски Ђинђићеви сарадници. Пошто је остао без потпредседничког места Јовановић је основао Либерално-демократску фракцију у странци, али га је у децембру те године матични новобеоградски одбор ДС-а искључио из чланства, са образложењем да је нарушавао страначку дисциплину. У новембру 2005. Јовановић је основао ЛДП.

Поражени председнички кандидат Зоран Живковић се повлачи из активног бављења политиком и странком, постаје „обичан” члан ДС-а, али већ више од годину дана најављује свој повратак, односно борбу за место у врху странке и њен „повратак коренима”.

Б. Баковић