Песнички конкурс

– На парадајзу појави се скрама, боже шта се збило с нама...

– О, не! Опет је почео да рецитује – прошапута Зоки.

– Дај да бришемо, ово је тек прва строфа. А знаш да он пише само поеме – додао је Цонешапатом.

Мишке није регистровао тај нискофреквентни разговор – наставио је да казује своје „стихове”:

– Да л’ је парадајз из туршије ил’ баште, или су то само плодови маште...

Срећа па је Мишке, кад год почне да рецитује, западао у поетски транс. Изговарајући риме, пружао би руке ка небу и затворио очи попут медијума који чаврља с духовима. „Уметничко” жмурење ортаци су користили да се на брзака, често само погледом, договоре да кидну пре него што избије књижевно вече.

А занесени Мишке би њихово бекство спазио бар сат касније, колико му је требало за казивање најкраће песме.

„Супер је он момак, док не крене са поезијом”, говорили су његови другови.

Када су те вечери из његовог стана одлепршали Зоки и Цоне, стихоклепац се наљутио.

– Вајни сте ми ви другари! Не поштујете моју уметност! – одбрусио је Зокију сутрадан преко телефона.

– Стани – поче Зоки да га смирује. – Имам лепу вест. Организује се песнички конкурс. Пошаљеш песму. Ако те жири прогласи најбољим, ето награде!

– Али да ли су те мудре главе кадре да вреднују моје стваралаштво? – брецну се Мишке.

– Мој ћале је у жирију. Само пошаљи и средићемо – насмеја се Зоки.

– Ух! Само, шта да одаберем од свог бриљантног опуса?

Зоки је једва зауздао смех:

– Имаш десет дана да смислиш. Запамти, шаљеш само једну песму!

Дуго је мозгао Мишке којом поетском целином да удостоји жири.

– Не вреди – помислио је. – Мораћу да им пошаљем цео опус, јер су све песме савршене. Па нек’ они већају...

То је и учинио. Сметнуо је с ума да се – рукописи не враћају. А жири га је дисквалификовао јер није послао једну већ сто једну песму. Тако је Мишке остао и без поезије и без награде. Запао је у депресију. Из куће није излазио.

– Је л’ Мишке и даље сморен? – упита Цоне Зокија који месец касније.

– Ма пусти. Пошизео је. Неће, каже, уопште више да пише поезију.

– А да рецитује? – упита Цоне.

– Па, нема више шта – закључи Зоки.

– Ето ти сад – рече Цоне – испаде да је главна награда на песничком конкурсу припала људима који с поезијом везе немају: нама двојици!