Бод као кућа!

Да смо изгубили било би по старој навици да је добар сваки бод. Овако, биће и оних који ће и са бодом са тешког гостовања из Глазгова бити незадовољни а ништа лакши посао, чак шта више, много тежи, чекаће и наше главне ривале у групи Белгијанце и Хрвате. Срчани Шкоти познати су као фудбалска нација која не воли да губи, посебно када игра пред својим навијачима. Верној армији навијача, која је прекјуче у пуном броју дошла да подржи свој национални тим, баш онако како доликује истинској фудбалској нацији, неће бити ни мало пријатно због ремија са Србијом, али, никоме са трибина крцатог стадиона није пало напамет да звиждуцима испрати своје љубимце. А код нас то је готово редовна појава, да не кажемо болесте.

Ко не ризикује не може ни да добије, неписано је правило у животу. Фудбалски критичари, којих је нажалост све више, као да једва чекају да наши фудбалери погреше па да им се без пардона многи насмеју. Као да смо изгубили култ и припадништво националном тиму, као да више нико нема разумевања за лош дан, слабу утакмицу. Суперфаворизовани Хрвати су једва победили Македонију у Загребу, готово на једвите јаде, Велс је поражен од Белгије у врло изједначеној игри...

Наша млада репрезентација је још увек у стварању, још смо далеко од репрезентације за коју можемо да кажемо да је спремна за велика дела. Ситуација је таква каква је, Михајловић се одлучио на оштар рез, на стварање тима од младих играча. Са једне стране то је добро јер ћемо за годину две највише заиста имати одличан тим, са друге није, јер квалификације су дошле а времена за неке веће експерименте немамо. Сви желеда оду у Бразил, да доживе фудбалску самбу у земљи где је фудбал више од живота. Зато с правом поједини фудбалски аналитичари постављају питање:докле може Михајловићева чета?

Може много ако јој се да права шанса и подршка какву треба да има једна репрезентација и обрнуто. Свестан је селектор врлина и мана свог тима, зна добро Михајловић где је горући проблем, али, шта један селектор може ако Срби немају голгетера за велика дела. Наравно, одмах ће неко рећи где су Жигић, Пантелић, Лазовић, и то справом, али селектопрово определење је потпуно јасно он жели да се пре свега ослони на младе играче чије време тек долази по цену неуспеха.

Праву снагу Србије видећемо ускоро и то најпре у уторак у Новом Саду против Велса а потом и са Белгијом, која је одлично стартовала у нашој групи. Неки играчи су против Шкота, једноставно ,,изгорели,, нису се баш најбоље снашли, међутим, ако поред освојеног бода у Глазгову има још нешто што је добро то је свакако диван повратак Владимира Стојковића. Управо захваљујући дивним одбранама Стојковић је уливао додатну сигурност у нашој одбрани и сада Србија са сјајним Владимиром чека нове обавезе. Ивановић, Бишевац, Настасић и Коларов јесу фудбалери од којих зазиру многи нападачи, највећи посао Михајловића очекује у стварању јаког средњег реда, где тренутно играју тинејџери Игњовски и Мијаиловић, али селектор једноставно у њих двојицу има пуно поверење. Хоће ли нападачи прорадити и када, питање је које свакако највише мучи Михајловића. За сада још увек лутамо за најбољим решењем а времена је све мање.

Ипак има наде.Покажимо у уторак сви заједно да ова репрезентација има карактер и потенцијал, јер било би лепо да на домаћем терену Михајловић у граду где је стекао пуну играчку афирмацију, забележи прву тројку. Зар не?