Колико вреди изборна воља

Ако се након избора отворено и без икаквог зазора говори да су изборна обећања била само политички мамац за лаковерне бираче онда је сасвим логично да се недоследност претвара у основну покретачку снагу у нашим политичким трговинама и прекомпоновањима. Примера има напретек и свакодневно смо запљуснути одсуством елементарне начелности и доследности у вођењу политичких послова. Међутим, у стабилним и изграђеним демократијама изборна обећања имају своју вредност. То смо се могли уверити на примеру председника Француске Франсоа Оланда који већ трпи озбиљне критике у француској јавности јер стопа пореза од 75 одсто за оне који зарађују више од милион евра и нове стопе од 45 одсто за оне од преко 150.000 одложене су до јесени. У исто време, минималне плате су повећане за симболичних два одсто а то је био велики удар на синдикате и сиромашније слојеве. Али Франсоа Оланд је испунио предизборно обећање да ће смањити председничку, премијерску и министарске плате. Међутим, без обзира на то што је поштовао нека своја изборна обећања опада подршка његовој владавини у француској јавности.

У нашим политичким приликама изборна обећања трају колико и изборна кампања а њихово испуњавање се сматра популизмом и демагогијом јер је једино важно да се након избора мора водити реална политика коју ретко ко спомиње када се води изборна кампања. Зато и имамо неразвијену политичку културу и неделотворну јавност која није корективни фактор свакој власти. Очигледно је да се и сада тешко или готово никако не мења устаљени начин владавине у којем је партијски интерес врховно начело наше политике коме је све подређено. Ту посебну улогу имају лидери странака који вођење политике своде на спровођење своје воље а не на служење општем интересу и настојању да се испуњавају изборна обећања. Зато је од посебног интереса начин како се на основу партијског договора врши прекомпоновање власти на локалном нивоу након формирања нове прекомпонованe коалиционе владе. Ту се посебно издвојио случај промене власти Новом Саду али је још индикативније на који начин се демонстрира политичка „доследност” у Београду.

Природа пропорционалног изборног система јасно показује да је изборна воља грађана у ствари оличена у договору представника страначких листа и одборника који су сада власници својих мандата. Позивати се на велике изборне победе губи смисао пред неумољивом страначком рачуницом и њиховим „принципијелним” договорима да се власт на локалном нивоу саобрази новоуспостављеној већини у републичком парламенту. Толико вреди изборна воља грађана. И то су доследне консеквенце садашњег изборног система који отвара могућност за најчудесније страначке трговине и одборничке комбинације. Али у овом таласу прекомпоновања и рушења већ успостављених локалних органа власти веома је индикативно на који начин се брани став да Београд треба да буде изван овог процеса промена власти у Србији. У том смислу много говори изјава Александра Вучића који очигледно сматра да искључиво од његове воље зависи ко ће бити градоначелник Београда, пренебрегавајући ноторну чињеницу да је он био само носилац листе и кандидат за градског одборника.

При том је он напрасно заборавио све своје жестоке изборне тираде о ,,катастрофалној” и „пљачкашкој” владавини градоначелника Београда Драгана Ђиласа и резолутан захтев да он буде смењен. Сада он на питање новинара да ли то значи да остаје при томе да Драган Ђилас не треба да буде смењен износи следећи став: „Ниједног тренутка нисам говорио ни да ни не, никада то нисам на такав начин рекао. Ја сам рекао само да не могу да будем градоначелник, јер се зна како су људи у Београду гласали”. Заиста узорно испољена политичка доследност, али она је то само привидно, јер је јасно да су у питању важнији партијски и политички интереси а не већинска изборна бирачка воља која се не поштује у другим градовима.

Публициста