Никаквих чуда овде неће бити

Културни догађај који је обележио ово београдско пролеће је свакако изложба "У раскораку" на којој је представљено петнаест британских уметника млађе генерације. Реч је о заједничком пројекту Британског савета и Музеја савремене уметности из Београда који је три године припремао ауторски тим – Каролајн Даглас из Велике Британије и Синиша Митровић, Бранислав Димитријевић и Јелена Весић из Србије.

Свакако се у критичарској рецепцији ове, обимом и идејама велике изложбе, диференцира питање како у бескрајно проширеном контексту савремене уметности и развијеном уметничком систему Велике Британије фокусирати релевантне и најзанимљивије и/или најпровокативније сегменте актуелне продукције? Још се није стишао ни бум савремене британске уметности и њених маркетиншки добро брендираних актера који су 90-их година доминирали интернационалном сценом. 

Смело промовишући нову генерацију уметника, изложба "У раскораку" се не заснива на сензационализму и уметничким звездама мада учествују и два уметника, Џереми Делер и Џилијен Веринг, лауреати престижне Тарнерове награде. Ауторски концепт овог избора окренут је, пре свега, ка фокусирању јаких индивидуа у чијем је ангажованом уметничком проседеу изражена трансгенерацијска и комуникацијска осетљивост као и концентрисаност на истраживање различитих релација које се ужљебљују у пукотинама између свакодневног живота и уметности.

Интригантни наслов изложбе "У раскораку" осликава рецентну уметничку праксу, а поднаслов "Измештање, саосећање и хумор..." ближе лоцира угао сагледавања слике креативне Британије што је, свакако, у основи постављених критичарских теза. Унутар овог сложеног контекста упадљив је социјално ангажовани фокус уметника и њихова усредсређеност више на етичка, а мање на естетичка питања. Тако су представљене уметничке групе и уметници својеврсни археолози обичног живота, они запажају, истражују и архивирају те процесе, документују их и позиционирају у различитим медијима – фотографији, цртежу, скулптури, слици, амбијенту, инсталацији, слајду, видео-раду, филму, site specific пројекту, раду у процесу, интерактивном раду са публиком. У том дискурсу многи користе и проблематизују стратегије постконцептуалне уметности, а изражен комуникацијски код и идеја да контекст често мења суштину читљива је у већини представљених радова. Перформативни карактер социјалне историје и људског живота доминантан је на поставци "У раскораку", а двосмислени и субверзивни карактер нотиране ситуације, атмосфера и чињенице изоштравају ауторски угао и метафоричну димензију казаног. Избегавајући поставку као визуелни спектакл, аутори развијају отворене уметничке релације и дијалог различитих сензација, перцепција, реакција, релација, субјективности, препознавања, дигресија, конструкција... Део визуелног и психолошког склопа изложбе представљају верзије страшила, скулптуре грађевинског радника, ситуације на утакмици, модификовани аутомобили, такмичење у прављењу крофни, реконструкције догађаја, етно-фестивали, поп-култура...

Амблематски рад Адама Чодског "М-стаза", његова процесуалност (скупљање старих ципела) и интерактивни карактер (Ако се нађем у твојим ципелама, могу ли видети свет твојим очима?) у галеријској инсталацији анимирао је публику својом отвореношћу. Учесници и уметничке групе: Натан Коли, Фил Колинс, Нил Камингс/Марисиа Левандовска, Џереми Делер, Жене Хенрија VIII, Инвентори, Ален Кејн/Џереми Делер, Џим Лемби, Џонатан Монк, Мајк Нелсон, Тоби Петерсон, Џилијен Веринг, Кети Вајлкс, Џон Вуд/Пол Харисон су, такође, изразили дубоко заснована етичка убеђења и луцидно промишљање различитих животних феномена.

Очито, четворочлани ауторски тим пројекта "У раскораку" залагао се за "софистицираније разумевање визуелне и материјалне културе"(С. Митровић), арт активизам и социјални контекст стварања.