Nikakvih čuda ovde neće biti

Kulturni događaj koji je obeležio ovo beogradsko proleće je svakako izložba "U raskoraku" na kojoj je predstavljeno petnaest britanskih umetnika mlađe generacije. Reč je o zajedničkom projektu Britanskog saveta i Muzeja savremene umetnosti iz Beograda koji je tri godine pripremao autorski tim – Karolajn Daglas iz Velike Britanije i Siniša Mitrović, Branislav Dimitrijević i Jelena Vesić iz Srbije.

Svakako se u kritičarskoj recepciji ove, obimom i idejama velike izložbe, diferencira pitanje kako u beskrajno proširenom kontekstu savremene umetnosti i razvijenom umetničkom sistemu Velike Britanije fokusirati relevantne i najzanimljivije i/ili najprovokativnije segmente aktuelne produkcije? Još se nije stišao ni bum savremene britanske umetnosti i njenih marketinški dobro brendiranih aktera koji su 90-ih godina dominirali internacionalnom scenom. 

Smelo promovišući novu generaciju umetnika, izložba "U raskoraku" se ne zasniva na senzacionalizmu i umetničkim zvezdama mada učestvuju i dva umetnika, Džeremi Deler i Džilijen Vering, laureati prestižne Tarnerove nagrade. Autorski koncept ovog izbora okrenut je, pre svega, ka fokusiranju jakih individua u čijem je angažovanom umetničkom prosedeu izražena transgeneracijska i komunikacijska osetljivost kao i koncentrisanost na istraživanje različitih relacija koje se užljebljuju u pukotinama između svakodnevnog života i umetnosti.

Intrigantni naslov izložbe "U raskoraku" oslikava recentnu umetničku praksu, a podnaslov "Izmeštanje, saosećanje i humor..." bliže locira ugao sagledavanja slike kreativne Britanije što je, svakako, u osnovi postavljenih kritičarskih teza. Unutar ovog složenog konteksta upadljiv je socijalno angažovani fokus umetnika i njihova usredsređenost više na etička, a manje na estetička pitanja. Tako su predstavljene umetničke grupe i umetnici svojevrsni arheolozi običnog života, oni zapažaju, istražuju i arhiviraju te procese, dokumentuju ih i pozicioniraju u različitim medijima – fotografiji, crtežu, skulpturi, slici, ambijentu, instalaciji, slajdu, video-radu, filmu, site specific projektu, radu u procesu, interaktivnom radu sa publikom. U tom diskursu mnogi koriste i problematizuju strategije postkonceptualne umetnosti, a izražen komunikacijski kod i ideja da kontekst često menja suštinu čitljiva je u većini predstavljenih radova. Performativni karakter socijalne istorije i ljudskog života dominantan je na postavci "U raskoraku", a dvosmisleni i subverzivni karakter notirane situacije, atmosfera i činjenice izoštravaju autorski ugao i metaforičnu dimenziju kazanog. Izbegavajući postavku kao vizuelni spektakl, autori razvijaju otvorene umetničke relacije i dijalog različitih senzacija, percepcija, reakcija, relacija, subjektivnosti, prepoznavanja, digresija, konstrukcija... Deo vizuelnog i psihološkog sklopa izložbe predstavljaju verzije strašila, skulpture građevinskog radnika, situacije na utakmici, modifikovani automobili, takmičenje u pravljenju krofni, rekonstrukcije događaja, etno-festivali, pop-kultura...

Amblematski rad Adama Čodskog "M-staza", njegova procesualnost (skupljanje starih cipela) i interaktivni karakter (Ako se nađem u tvojim cipelama, mogu li videti svet tvojim očima?) u galerijskoj instalaciji animirao je publiku svojom otvorenošću. Učesnici i umetničke grupe: Natan Koli, Fil Kolins, Nil Kamings/Marisia Levandovska, Džeremi Deler, Žene Henrija VIII, Inventori, Alen Kejn/Džeremi Deler, Džim Lembi, Džonatan Monk, Majk Nelson, Tobi Peterson, Džilijen Vering, Keti Vajlks, Džon Vud/Pol Harison su, takođe, izrazili duboko zasnovana etička ubeđenja i lucidno promišljanje različitih životnih fenomena.

Očito, četvoročlani autorski tim projekta "U raskoraku" zalagao se za "sofisticiranije razumevanje vizuelne i materijalne kulture"(S. Mitrović), art aktivizam i socijalni kontekst stvaranja.