Ђинђићева косовска политика

Сваког марта у последње четири године, од убиства Зорана Ђинђића, поведе се расправа о томе ко је, заправо, прави политички наследник првог постмилошевићевског председника Владе Србије. Ове године, највећим делом, та се расправа води на косовском плану, што је и логично, с обзиром на то да су у Бечу управо (безуспешно) окончани преговори између Београда и Приштине.

У следбенике Ђинђићеве политике себе сврставају многи – и ретки, који су спремни да на папир којим би Косово добило независност ставе свој потпис, али и они који тврде да Косово мора остати део Србије, што је став државног преговарачког тима.

Сам Ђинђић је у интервјуу "Вечерњим новостима", свега неколико дана пре убиства, рекао да Србија неће прихватити ни формалну, ни фактичку независност Косова.

– Права Србије на Косову и Метохији нису нешто што може да нестане. Нико нема, ни међу Албанцима ни у свету, права да нам каже: Милошевић је потрошио ваша права и ви почињете од нуле. Наравно, и албанско становништво има своја права. Наш приступ није једностран. И у Резолуцији 1244 је записано да мора да буде пронађен компромис између права Приштине и права Београда. Мене забрињава то што током последње четири године све иде мимо Резолуције 1244. – говорио је марта 2003. Ђинђић, који је само неколико месеци раније почео да прави стратегију за Косово и Метохију. Основа те стратегије била је наметање косовске теме у међународној јавности, а следили би конкретни захтеви за враћање контингента српске полиције на Косово, што је предвиђено Резолуцијом 1244. СБ УН, као и измена Уставног оквира за Косово уношењем неке врсте федерализовања покрајине (по узору на односе унутар Федерације БиХ). Идеја је била да Србија прихвати Космет у некој врсти асиметричне везе (више од покрајине, мање од републике).
У случају да Косово ипак крене путем независности, Ђинђић је предлагао територијалну поделу, ефикасне међународне гаранције за Србе који остају у албанском делу и посебни статус верских објеката.

Из кругова блиских Либерално-демократској партији Чедомира Јовановића, међутим, сада тврде да се Ђинђић упустио у ту косовску причу само због тога да је се не би "дочепали попут Војислава Коштунице, као што су је се дочепали", који су му "и тад замерали што уопште отвара ту тему".

Весна Пешић, функционер Грађанског савеза Србије, упозорава да се Ђинђићева концепција о Космету не може посматрати издвојено од тога да је његова главна идеја водиља била модернизација Србије, и ентузијастична визија Србије као члана заједнице европских и развијених народа.

– У том контексту је покушао да реши нејасан суверенитет Србије на Косову. Држава чије су границе и суверенитет нејасни није се могла прикључити Европи. За хитно отварање косовског питања, Зоран је имао три важна разлога.

Први је био тај што су се на Косову стварале институције државе које би га на крају заокружиле у независну државу. Уколико би се то догодило, Србија не би више ништа могла урадити, чак и ако би УН одлучиле да такво Косово остане у саставу Србије. О томе говори његова чувена мисао да не може бити модерне и демократске Србија са "осмим путником" тј. државом са милион и по нелојалног становништва. Други разлог је био доношење устава Србије. Ђинђић је експлицитно рекао да се устав модерне државе не може донети договарањем неколико странака. Трећи разлог је био тај што то осетљиво питање није требало да падне у шаке "догматама и популистима." Он је хтео да онемогући националисте (Коштуницу, радикале и сличне), да се тог питање дограбе, јер би то уништило почетке српске демократије. Планирао је да то питање рашчисти пре регуларних избора 2005. године – каже Весна Пешић и додаје да је Ђинђићева иницијатива да се расправа о Космету отпочне на време, дочекана на нож, на првом месту од ДСС-а и Коштунице, уз примедбе да је за то прерано.

Иван Вејвода, директор Балканског фонда за демократију и некадашњи Ђинђићев спољонополитички саветник, међутим, каже да је Ђинђић увидео да Косово "клизи" ка независности, због чега је и желео да тему будућег статуса покрајине уведе у уређени процес, како би се избегла могућност да Косово на мала врата, у тишини, добије међународно признање.

– У том процесу требало је да учествују и Београд и Приштина, Уједињене нације, Европска унија, САД, НАТО, Контакт група… – додаје Вејвода.

Четири године касније, Србија је, према Вејводином мишљењу, тамо где је и Ђинђић желео да она буде у тренутку када је покренуо иницијативу за решавање косметског проблем.

– Методолошки смо тамо где је хтео, јер је хтео да будемо део уређеног политичког процеса. Исход тог процеса ни он тада није могао да предвиди, па је исто тако немогуће и сад предвидети га – каже Вејвода и додаје да је Ђинђићева идеја била и формирање стабилне владе која би са пуним легитимитетом кренула у косовску иницијативу.

– Данас смо, такође, на прагу тога да добијемо стабилну владу са пуним легитимитетом, која ће ући последње поглавље приче о дефинисању косовског статуса. До тога, нажалост, долази четири године касније – каже Вејвода.

Душан Јањић, директор Форума за међуетничке односе, међутим, каже да је веома тешко говорити о Ђинђићевој политици према Космету, јер, према његовим речима, она се свела само на неколико најава конкретних потеза, који нису уследили, јер је у међувремену убијен.

Он додаје да се Ђинђићев приступ ипак у неколико принципа разликовао од тренутног става званичног Београда. Први Ђинђићев принцип био је да време не ради за Србију, а други да не треба чекати догађаје, већ поћи њима у сусрет.

– Ђинђић је кренуо са нечим што је изгледало као нови приступ, да Србија није опседнута територијом, али је врло брзо почео да повезује питање Републике Српске и Косова. У суштини, то су биле идеје Добрице Ћосића – каже Јањић.

Према његовим речима, политика ЛДП-а нема ничег заједничког са политиком Зорана Ђинђића.

– Ђинђић није био за признавање независности Косова, односно на то би пристао али само уз поделу Косова, тако да северни део покрајине припадне Србији – каже Јањић.

Са друге стране, политика Бориса Тадића, председника Србије и Демократске странке, има, оцењује Јањић, елементе Ђинђићеве политике, али јој недостаје то што Тадић није успео да направи тако добре односе са представницима Контакт групе, као што је то учинио Ђинђић.

Весна Пешић се слаже са Јањићем да садашње власти нису, као што је то Ђинђић радио, ишле проблему у сусрет, због чега се, како каже, и обистинило његово предвиђање, да се дошло до фактичке државе на Косову, на коме Србија нема суверенитет.